Hajka iz Sarajeva na Nenada Stevandića

Od našeg stalnog dopisnika
Banjaluka – Nakon što je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, privremeno odsutan s političke scene nakon operacije, pa je u javnom domenu događaje oko 9. januara i drugih statusnih pitanja RS, dominantno preuzeo predsednik Narodne Skupštine Nenad Stevandić, pokazalo se da nisu sasvim bez osnove tvrdnje da sarajevskoj političkoj sceni još od nastanka Republike Srpske nijedan srpski vođa nije prihvatljiv, ukoliko namerava držati do nacionalnih pitanja i ustavnog poretka.

Razna bošnjačka udruženja, za koja upućeni tvrde da predstavljaju političke ispostave sarajevskih partija, odmah su zatražili politički odstrel Stevandića, pod kojim se prethodno našao i sam Dodik protiv kog se vodi postupak zbog nepokoravanja protektoratu, sa mogućnošću zabrane političkog delovanja jer ne priznaje (ne)imenovanog supervizora Kristijana Šmita.

Pomenuta udruženja su nakon proslave 9. januara, u kojoj je vodeću ulogu imao Stevandić, odmah su najavili da će zatražiti da Tužilaštvo BiH pokrene postupak protiv predsednika republičkog parlamenta, koga kinje da „nastavlja s politikom rušenja ustavnog poretka”. Tri descenije nakon rata, oni tvrde da je Stevandićeva uloga u ratu bila sporna, te ističu da, kao i devedesetih, nastavlja da ruši ustavni poredak BiH, zbog čega treba biti procesuiran. Stevandić pak odgovara da se nakon svakog 9. januara, kada se obeležava Dan Reublike Srpske, stvara histerija. Istakavši da on brani RS i sve što ona predstavlja, Stevandić naglašava da je uvek ista orkestrirana hajka protiv onih koji odlučno zastupaju srpske stavove.

„Jesam stvarao Srpsku, i danas branim sve što ona ima i predstavlja. Hajka koja se na mene orkestrira svakog 9. januara ili kada nešto izjavim uvek je ista i ide po modelu da ko god jako zastupa srpske stavove treba biti proglašen ili kriminalcem ili zločincem”, rekao je Stevandić.

On ističe da podnošenje krivičnih prijava za takozvane ratne zločine od srebreničkih udruženja, koja svoje žrtve hoće da naplate mržnjom prema RS ili političkim progonom srpskih lidera potpomognutih raznim udruženjima i institutima sa prefiksom „genocida”, jeste krivično delo lažnog prijavljivanja.

„Plus što motivišu razne ekstremiste da meni i mojoj porodici prete smrću”, ukazao je Stevandić.

Za to, naglasio je, postoji zakon koji se kao i uvek kada je bilo šta na štetu Srba ne primenjuje. Direktor centra za humanitarno pravo Dževad Galijašević kaže za „Politiku” da je celi kontekst kom svedočimo minulih godina „fanatično ludilo i pakovanje”, bazirano na izmišljotinama.

„U slučaju Dodika, vidimo da kada ne možete primeniti princip ratnog zločina, onda se nađe neko drugo delo – kriminal i korupcija, ali kada ni toga nema, e onda se izmisli krivično delo, a kao zakonodavac se pojavljuje pojedinac. Pa takve prakse nema ni na takozvanom samoproglašenom Kosovu koje nije član UN, gde ni Euleks ne može da donosi zakone. Ni teroristima koji su preuzeli Siriju nije obezbeđen kolonijalni mehanizam kakav postoji nad BiH, koja je odvratni kolonijalni privesak. Svaki progon srpskih vođa, jeste progon tog naroda i to je već kontinuitet od kraja rata”, istakao je Galijašević, uz podsećanje da se vodi istraga i protiv cele Vlade RS kao organizatora proslave dana republike.

„Odlazeća američka administracija i poražena politika Nemačke podmeću nagazne mine novoj politici koju je najavio Donald Tramp. To rade po celom svetu, a naročito u BiH, što predstavlja svesno izazivanje nemira u seni velikih geopolitičkih promena”, kaže Galijašević.

On tvrdi da su se sudovi u BiH potpuno selektivno bavili ratnim zločinima, proganjaujući srpske kafe-kuvarice i bilo koga ko je bio povezan sa vatrenom linijom.

„Hag je procesuirao Rasima Delića i Envera Hadžihasanovića, a kažnjen je i pukovnik Ahmir Kubura, za zločine mudžahedina, a da, zamislite paradoksa, nijedan izvršilac mudžahedin nije izveden pred sud zbog tih zločina. I kada su osudili Sakiba Mahmuljina, njega nema u BiH. Sud i Tužilaštvo BiH su nacionalni instrument bošnjačke nacionalne politike i geopolitički instrument pritiska zapadne politike, prevashodno na Srbe i ponekad na Hrvate, što Bošnjaci nemilice koriste, otkako je Haški tribunal završio predmete”, zaključuje on.