Tapiserija od niti moći i strasti

Hrabro je od Nikol Kidman da u godinama u kojima jeste, s toliko eksplicitne erotike i strasti koja pršti s velikog platna, odigra ulogu Romi u filmu „Požuda/Babygirl” scenaristkinje i rediteljke Haline Reijn. Za to je osvojila venecijanski „Pehar Volpi”, nominaciju za „Zlatni globus”, po svemu sudeći i nominaciju za „Oskara”.

U tim do sada neviđenim naletima požude i strasti Nikol Kidman se našla zahvaljujući liku moćne direktorke jedne robotske AI kompanije, porodične žene i majke dve devojke (supruga tumači Antonio Banderas), evidentno u krizi srednjeg doba kada sledi i suočavanje s unutrašnjim „demonima”. Predmet njene želje je njen znatno mlađi zaposleni, asistent Semjuel (Haris Dikinson). Među njima se stvara telesna hemija, ali i odnos koji reflektuje konfuziju oko moći polova, starosti, hijerarhije i prvobitnog instinkta, kao i radost istraživanja zabranjenog voća. A takvo istraživanje i oslobađa i isceljuje.

U ovom svom erotskom trileru, koji na trenutke podseća na reinkarnaciju „50 nijansi sive”, Halina Reijn – odmičući se od romantike, ali ne bežeći od povremene komičnosti, otvarajući priču o telesnoj ljubavi, oslobođenoj strasti, požudi, istovremeno i potrebi za dominacijom – vodi svoje junake i sam film preko granica konvencionalnog da bi stigla do poruke o važnosti spoznaje sopstvenih želja. U filmu dominiraju pitanja moći i roda i ovo jeste ženski (ne i angažovano feministički) pogled na seksualnost i na unutrašnje, prikrivene želje, na predavanje onog ženskog najtajnijeg ja i to u okruženju modernog gigantskog preduzeća, upotrebe veštačke inteligencije i onlajn trgovine. Romi (Kidmanova) tim svetom s puno autoriteta vlada i stupajući u odnos sa svojim mladim zaposlenim sprovodi rediteljkinu zamisao obrnute slike u ogledalu. Jer, sve što Romi čini u stvarnom životu i na filmu više se očekuje od muškaraca.

Posle 20 godina naizgled savršenog porodičnog života sa suprugom, pozorišnim rediteljem Džejkobom (Antonio Banderas), Romi, čije uvek sveže botoksirano lice dominira njujorškom robotskom kompanijom i za koju je jasno da je racionalizovala svaki aspekt svog postojanja, popušta pred izazovima i privlačnošću mladog i samouverenog pripravnika Semjuela (Haris Dikinson). Reijnova ne spušta Romi i Semjuela niz tobogan očekivane opsesije, već tka tapiseriju od niti želja, moći, pa i humora, ujedno ukazujući da oba ova lika kao da ne pripadaju u svetu u kojem danas deluju.

Pored Kidmanove, koja je zasenjujuća u ulozi Romi, u čijem tkivu postoji i velika ranjivost, Dikinson je kao Semjuel besprekoran s tim svojim neuhvatljivim, a smirujućim prisustvom i stalnim poluosmehom s kojim se nosi s Romi i njenim promenljivim raspoloženjem. On to čini mešavinom oduševljenja, devijantnosti i ranjivosti. Njihova veza kojom dominira sirovi i radostan seksualni ples, predivno je snimljena (direktor fotografije Džasper Volf). Erotske scene su i vizuelno koreografisane i jasno je da je rediteljkin odnos prema detaljima veoma pažljiv. Serija žustrih, narativno zgusnutih scena skicira ženu koja je primer savremenog ideala, a otvarajući „Pandorinu kutiju” nevolja Reijnova skida sloj po sloj te Romine pozlate u kojoj bivstvuje.

„Požuda/Babygirl” Haline Reijn je na svakom planu dobro orkestriran film. Erotska afera je vođena diskretno uz upotrebu evokativne koreografije, nežnog osvetljenja i pažljivo raspoređene dubine fokusa kako bi intima više ukazivala nego otkrivala. Film traje i zanimljivih i uzbudljivih 114 minuta i teško da ćete moći da odvojite pogled s bioskopskog filmskog platna.