Put kroz Berlin

Iza paravana Ukrajine i Gruzije, ministri NATO-a okupljeni u Briselu potrošili su u utorak gro svoje energije na kompromis dva nesložna kampa sopstvenog saveza. Obrt je na štetu teme iz naslova skupa. Kijev i Tbilisi nisu propušteni na stepenik bliže članstvu u paktu (na čemu se iz Vašingtona insistiralo), ali jasno nagovešteni obrisi nemačko-francuskog i britansko-američkog „bloka”, uočljiviji nego ikada dosada, jesu nešto što odloženi prijem ove dve zemlje čini nevažnim, a u prvi plan ističe dotrajalost samog NATO-a.

Pravo pitanje nije više ekspanzija NATO-a, već šta je u Evropi (i drugde) novo, budući da Zapad sada ima „dva NATO-a”?

Za ili protiv prečice kroz proceduru(Kijevu i Tbilisiju), ali takođei za ili protiv obnove dijaloga NATO-a s Rusijom prekinutog u znak kratke i očigledno neefektivne odmazde pakta Moskvi(zbog ruske neformalne aneksije Abhazije i Južne Osetije) – nagovestilo je ko je s kim u dotrajaloj kući alijanse. Britanija, Poljska, Češka, i Baltik pristali su uz Vašington. Ali, ključni „markeri” Bušove „ruske politike”, ekspanzija NATO-a u prostor Sovjeta i uslovljavanje dijaloga s Moskvom, oboreni su, jer je nadjačao uticaj Nemačke, Francuske, Italije, protagonista „Evrope s Rusijom”. („Ne možemo arhitekturu Evrope graditi protiv Rusije ili bez Rusije, nego s Rusijom”, Aleksandar Rar, Nemački savet za spoljne poslove.)

Samit ministara spasen je kominikeom saglasnosti pronađene upregovorima dva tabora oči u oči (SAD, Britanije – Nemačke, Francuske), ali to nije sakrilo sasvim nov geopolitički pejzaž Starog kontinenta. Njegov zapad je sada bez Zapada, onog definisanog hladnim ratom, politički i vojno homogenizovanog pred opasnošću od Sovjetskog Saveza. EU je izgubila strah od Rusa, što se vidi po četiri petine ruskih inostranih investicija poreklom iz Evrope. U toku je, štaviše, ekonomsko, tehničko-tehnološko srastanje kontinenta u neku maglovito naslutivu celinu, a u matici tog bujnog procesa je Nemačka s probuđenim uspomenama na drevne veze „dva najveća naroda” Evrope.

Katarina Velika je bila Nemica.Ruski GAZ, u Jaroslavlju, izgrađen je mašinama iz Nemačke, uvezenim 1916. Mašine za savremeni GAZ isporučuju Grob-Verke i Tisen-Krup Krauze. Prvi državni telegraf izgradio je Simens – 1850. Taj Simens koji i danas isporučuje ruski prvi superbrzi voz (Velaro RUS), dok najveću motornu krticu na svetu „donosi” u Rusiju Herenkneht, jer Roman Abramovič njome želi da buši tunele, potrebne saobraćajnojinfrastrukturi Olimpijade u Sočiju.

Ovakvim stvarima ne odgovara to što se naziva bojkotom Moskve. Poslovi Nemačke s Rusijom isprečili su se Vašingtonu u formi „nemačke ruske politike” izražene interesima njenog učešća u panevropskom povezivanju. Nastojanje administracije SAD, koja odlazi, da se Moskvi vojnički parira, zanemarivanjem ruskih bezbednosnih preokupacija, zaustavljeno je odbacivanjem „funadamentalističkih” inicijativa predvodnika NATO-a, na sastanku u Briselu. Nemačko geslo je – razvijati Rusiju i održati je stabilnom, te na taj način i „voditi je” (kroz rastuću međuzavisnost), umesto „obuzdavati je”.

Igra ovog šaha prekinuta je potezom, ostavljenim američkoj strani. Budući predsednik SAD Obama, ima pred sobom nezahvalan izbor. Nemačka je ruski najveći trgovački partner, ona je evropska najsnažnija ekonomija i Berlin jejedan od najbližih saveznika SAD. Znači, nemoguće je nemačku zaobići u potezima prema Rusiji. Ali okružena jakom grupom „istomišljenika”– nova Nemačka zahteva redakturu američke „ruske politike”. A to je, opet, zahtev da se Vašington opredeli za jedno od dva jezgra unutar ostarelog NATO-a. Da li je to izvodljivo, a da se ne sruši i očigledno dotrajala zgrada trijumfalnog „pobednika hladnog rata”.