Slojevito lirsko pripovedanje

Novi roman „Sejač” prošlogodišnjeg dobitnika nagrade „Meša Selimović” Nebojše Lapčevića, koju je dobio za pesničku knjigu „Filatelist” (2022) nastavlja prozni niz započet romanom „Jezero u Ćelijama” 2013. i zbirkom priča „Rukopis u terakoti” iz 2020.

Roman „Sejač” pretpostavlja osnovu biblijske parabole o sejaču koju nalazimo u novozavetnim knjigama jevanđelista Mateje, Luke i Marka. Pored ovoga, čini se da je Lapčević imao u vidu i refleks pomenute parabole u novijoj literaturi, kod Borhesa, Markesa i Fuentesa ili kod američke književnice Oktavije Batler (Parabole of the Sower, 1993).

Budući da likovi u romanu pojmu sejač daju u izvesnoj meri filozofsku dimenziju, onda bi se ta dimenzija mogla tumačiti u duhu Hegelovog objašnjenja dijalektičkog procesa da ideja prolazi kroz sukob i razvoj ka dubljoj istini. Pojednostavljeno, to je često prikazivano u opoziciji teza – antiteza – sinteza. Ili još slikovitije, bačeno zrno pšenice koje sejač baci u zemlju (o tome i Lapčevićev lik, kompozitor Adam Dedinac govori) stvara novi život na poricanju starog.

Osnova sižejnog okvira priče organizovana je u tri kruga. U prvom, iz perspektive priče (na koncu prošlog veka), pripovedač centralno mesto daje kompozitoru Adamu Dedincu, njegovom prijatelju Kosti Pamjatniku, a iz drugog plana supruzi Evgeniji, učenici Petri Ribnik i kćerki Veri. U drugom krugu, različito vremenski udaljenom, stoje kompozitor Stanislav Binički, grof Sava Vladislavić, Lazar Čolak Antić, nepoznati Dubrovčanin, dok su u trećem, temporalno neutralnom, Ćir-nesanik, Angel-tica, Kulturnik i Suslov.

Lirska priča o kompozitoru Adamu Dedincu, koji se razapinje između svojih stvaralačkih himera i dilema i teške bolesti supruge Evgenije, pa i brige za njenu kćer koja se školuje daleko od kuće, naliči na obične priče koje smo već toliko puta čuli. No autor ubrzo kreće u oneobičavanje priče koristeći najmanje dva čitalačka mamca – jedan koji se odnosi na tajanstveni rukopis libreta nepoznatog autora iz osamnaestog veka i takođe tajanstveno pismo sa tapijom na Zakos livadu u Jankovoj klisuri iz 1833. godine.

Ova dva rukavca priče prividno se odvajaju pa i, u izvesnoj meri, udaljavaju od priče glavnog junaka, a priča o libretu prilika je da se napravi veza između kompozitora Stanislava Biničkog i Adama Dedinca, pa čak i grofa Save Vladislavića, kome je Vivaldi posvetio operu „Istina u iskušenju”. Tajanstvena tapija razvija priču o Adamovom čukundedi Đorđiju i njegovoj ženi Ružici, koja je odbegla sa izvesnim ranjenim Dubrovčaninom kog je negovala. Pripovedač na taj način zatvara krug, povezujući Dubrovnik, Veneciju, zavičajnu Rasinu i Tromoravlje.

Sejač kompozitor hteo je „da bude umetnik, virtuoz, da uživa u lepoti stvaranja”. Kulturu duha je održavao po Horacijevoj formuli „Ut pictura poesis”. U onome što je radio muzika kao umetnost bila je sublimat poezije i muzike. To je trebalo da potvrdi i njegova poslednja opera „Terra incognita”. Operska libreta su tu sintezu naročito omogućavala a autor romana kvalifikovano o tome piše, budući da je bio kreator dva libreta (libreto za kantatu „Krst svetog cara Konstantina” i libreto za operu „Lazarevo obretenije”). I supruga Adama Dedinca Evgenija bila je sličnih umetničkih nazora. Ona je vajala figurice u terakoti i to objašnjava rečima „ja vajam nadahnuta pričom”.

  Stvarnu ulogu sejača Adam Dedinac naposletku ostvaruje preko svoje učenice Petre. Petra je njegova antiteza i sinteza. „Znaš, Petra”, objašnjava Dedinac, „učitelj je ponekad žrtva genija učenika i tvoj talenat će to potvrditi.” Učitelj je zrno koje će proklijati i prirodno nestati da bi proizvelo novu vrednost, to je vidljivo u završnici romana: „Gore, Angel-tići, tek izlegli, izlaze kroz pukotinu krova i spotiču se o sopstvene krhke nožice. Kljucajući zrnevlje žitne klasi, već su počeli da uče odvajanje žita od kukolja.”

   Ako smo već naznačili da je roman „Sejač” utemeljen na lirskom pripovedanju, onda moramo primetiti da je Lapčević mogao imati uzora u romanu „Dnevnik o Čarnojeviću” Miloša Crnjanskog pa možda čak i u Vučovom romanu „Koren vida”. Ipak, njegov roman se razlikuje od navedenih po drugačijoj organizaciji sižea, po neobuzdanoj i razbarušenoj mašti, neobičnim asocijativnim spregovima i još naglašenijem lirizmu. Njegova lirska proza predstavlja preplet klasičnog pripovedanja, pesme u prozi i pravih stihova. Ima, takođe, pasaža koji nas neodoljivo podsećaju na neka nadrealistička ostvarenja.

U pogledu jezika, Lapčević je ostao dosledan tragač za zaboravljenim rečima, lokalizmima, a umešno je koristio i savremenu leksiku koja je jednim delom prihvatala argo i reči iz stranih jezika. Sveukupno, reč je o jednom značajnom romansijerskom ostvarenju koje će tekuća književna kritika i ljubitelji savremenog romana zasigurno imati u vidu.