Muškarac u vremenu i žena u prostoru

Savremeni autorski film neretko je sociopolitički aktuelan i angažovan, ali ne samo u smislu aktuelne politike, već pre u smislu politike identiteta. Ostvarenja koja problematizuju položaj savremene žene dokazuju da je i dalje dominantna društvena podela na sferu javnog (koja pripada muškarcu) i privatnog (koju, ne svojom voljom, zaposeda žena). Ali, indikativan je i pokušaj prevrednovanja društveno-političkog položaja savremenog muškarca, kako iz urbanog tako i iz ruralnog miljea, i takav kurs primetan je i u nekolicini značajnih ostvarenja sa ovogodišnjeg 14. Festivala autorskog filma u Beogradu.

Rat kao destruktivni vrhunac ljudskih sukoba i dalje kao da ostaje zadat u okvirima intervencije muškaraca. U društvu u kojem inače i žene odslužuju vojni rok, u Izraelu, ponikao je i beskompromisni autor Ari Folman. O njegovom ostvarenju Valcer sa Baširom, ovenčanom višestrukim nagradama, autobiografskoj inscenaciji posttraumatskog sindroma izazvanog Folmanovim učešćem u izraelskoj vojnoj intervenciji u Libanu početkom osamdesetih, sa sigurnošću možemo reći da predstavlja i svojevrsnu pobunu protiv nametnutog principa ratovanja. U svom veštom animiranom nostalgično-ironičnom filmu, kroz formu ispovesti sve do psihoanalitičkog zaranjanja u podsvest (ne zaboravimo da je psihoanaliza invencija jevrejske kulturne misli), Folman nam bez zazora otkriva da rat kao modus operandi nije urođen svakom muškarcu. Rat ne predstavlja neodvojiv, apriori sloj muškarčevog identiteta, već je takođe društveno nametnut konstrukt, pogotovo za muškarca-umetnika. Sasvim je legitimno da muškarac može pokazati i suze i strah. Folmanov animirani alter ego, Ari, najbezbednije se zapravo oseća u jednoj fantazmatskoj epizodi, u bezbednom zagrljaju džinovske morske sirene, kao u kakvom uterusu. I ne čudi to što u konačnoj invokaciji traumatskog događaja, u poslednjoj dokumentarističkoj šokantnoj sekvenci, Arija dočekuju žene, palestinske majke i udovice – autorova umetnička intervencija suočavanja sa pokoljem izbeglica je pokušaj katarzičnog oslobađanja od te krivice.

Upečatljivo odsustvo ženskih likova primetno je i u ostvarenju koje je otvorilo ovogodišnji festival autorskog filma – Glad, britanskog reditelja Stivija Mekvina, umetnička obrada savremene mitologizacije političkog zatočeništva aktivista IRA početkom osamdesetih, insistira na izuzetno subjektivnoj vizuri inicijatora štrajka glađu u zatvoru u Severnoj Irskoj Bobija Sendsa. Političke zatvorenike u doba gvozdene ledi, Margaret Tačer, Mekvin vizuelno intonira pečatom martirijuma, mučeništva, sa otvorenim citatom na raspeće Hristovo. Žena je prisutna ili kao majka stradalnika, ili pak kao omniscentni glas bezličnog, ledenog vođe, Margaret Tačer. Iako jedna od prvih žena koje su dominirale političkom scenom osamdesetih, Tačerova zapravo nije predstavljala iskorak žene iz područja privatnog u sferu javnog života, već izopačenje, distorziranu sliku pokušaja da i žena ima aktivno učešće u krojenju svetske politike.

Za razliku od ova dva ostvarenja, koja precizno odvajaju društveno funkcionisanje ženskih i muških uloga u dva nezavisna registra, zanimljiva je interpretacija muškarčevog identiteta koju donosi imaginativno snažno, istovremeno i naturalističko i fantastično ostvarenje kazahstanskog autora Sergeja Dvorcevoja, Tulpan. (Inače, ovaj film je i proglašen za pobednika na ovogodišnjem festivalu.) Da bi mladi Asa, nakon odsluženja vojnog roka u ratnoj mornarici, mogao da postane punopravni član zajednice u kazahstanskoj stepi, u kojoj nema ničega sem vetra, peska, usamljenih jurti i ovaca, on mora da se oženi. Da bi zadobio stado o kome će se brinuti, on mora imati i ženu. Ovakvo društveno uslovljavanje muškarčevog identiteta postavlja ženu u nivo fantazmatskog. Iako Dvorcevoj svoje ostvarenje boji dokumentarizmom, žena ostaje junakovo snoviđenje, poput Beatriče. Lice devojke Tulpan nikada i ne vidimo, niti to uspeva sam Asa, ali žena postaje znak da muškarac zajedno sa njom mora ostati na svojoj zemlji, surovoj, odbacujućoj, iskušavajućoj, ali ipak svojoj. Na krhotinama sovjetskih kolhoza i sovhoza, junak ipak uspeva da izgradi svoj identitet, konačno dobija legitimitet, ne odolevši iskušenju da zauvek ode. Njegova konačna inicijacija u ruralnim predelima potvrđena je time što on, kroz poigravanje sa odsustvom/prisustvom žene, pomaže jednoj ovci da konačno donese na svet živorođeno jagnje, poput tvorca koji udahnjuje život.

Dominantno ženska, pak, vizura ispostavljena je u ostvarenju mlade bosanskohercegovačke autorke Aide Begić, Snijeg. Ova filmska priča (seriozna replika na umnogome specifično ostvarenje domaće produkcije Čarlston za Ognjenku) potvrđuje socijalni model muškarca kao lovca i ratnika, i žene kao čuvarke ognjišta. U zabitom selu Slavno (imaginarni toponim, baš kao i Pokrp iz pomenutog Čarlstona), nakon završetka rata u Bosni, nekolicina muslimanskih žena opstaje u svojevrsnoj komuni, iščekujući povratak svojih muževa, sinova i braće, iako je posve sigurno da su oni poginuli. Muškarac ovde postaje fantazija, i njegovo odsustvo je toliko snažno da upravo prisustvom boji svaki kadar Snijega. Žene poseduju prostor, ali muškarci zaposedaju vreme i uspomene. Majstorska mizanscenska orkestracija Aide Begić sugeriše čežnju svake žene, ne samo glavne junakinje, mlade udovice Alme. Snijeg je svojevrsna inverzija vesterna, ekskluzivno muškog žanra – Alma na svojevrstan način postaje vestern heroina ognjišta koja će se brinuti o dobrobiti čitave zajednice.

Od savremenog društva koje i dalje odobrava mogućnost da otac potpuno raspolaže životom jedne mlade žene, kao što je slučaj u ostvarenju Nilofar iračke autorke Sabine el Gemajel (otac doslovno prodaje kćerku lokalnom šeiku, s nestrpljenjem iščekujući njeno polno sazrevanje i inicijaciju u ženu), pa sve do hrabre femino-pozicije islandske autorke Zolvig Anspah koja u filmu Skori povratak portretiše ženu-vagabunda, samohranu majku dvoje dece, bit-pesnikinju i dilerku marihuane, opažamo taj dugački luk ženske emancipacije i političku poziciju žene kao bića koje odlučuje ponajpre o sopstvenoj poziciji i identitetu.

Muškarac i dalje ostaje odgovorni inicijator globalnih društveno-političkih uslovljavanja. On boji istoriogeografiju aktuelnog sveta, iako neretko taj teret nošenja sveta, poput atlasa, nije njegov dobrovoljni izbor.