Žensko telo više nije ni potrebno

75. BERLINALE

Berlin – Obećana sreća se ne ostvaruje rođenjem deteta, to je kao početak lošeg sna i ništa nije kao što je bilo. Triler sa mrvicama horora „Majčina beba” austrijske scenaristkinje i rediteljke Johane Moder, koji je u konkurenciji za „Zlatnog medveda”, govori o skrivenom svetu u koji možete ući samo ako postanete deo njega.

Stvarnost iza savršene fasade srećnih porodica se retko prikazuje ili prepoznaje i o tome Moderova i kroz vrsne rediteljsko estetske poteze govori uranjajući u taj pretežno ženski svet, naseljen pedijatrijskim sestrama, babicama i očajnim majkama koje se savetuju i dele istine. Radi se o izazovu suočavanja sa očekivanjima majčinstva i pronalaženju sebe i „Majčina beba” postaje priča o skrivenoj strani majčinstva, o čemu Johana Moder ekskluzivno govori za „Politiku”.

Videla sam ovde nekoliko filmova koji su na granici između stvarnosti i sna, a većinu su snimile žene, možete li objasniti ovakav trend?

Ne znam baš da li je to trend, ali u svakom slučaju ovakva tema je nama filmskim stvaraocima veoma interesantna, jer je veoma dobra za žanrovski film, a i ova vrsta pripovedanja je veoma primamljiva jer možete na neki način da obmanete ljude.

Ovo je i priča o ženi kojoj se ne veruje?

Htela sam da pokažem junakinju kao snažnu ženu. Ne ženu koju moraš žaliti, već neku ženu koja se suprotstavlja, a ti se boriš sa njom. Ova unutrašnja snaga i ranjivost u isto vreme bila je ovde važna i ovakva mešavina je veoma važna za lik Julije. Nemačka glumica Mari Lojenberger je upravo to dočarala na poseban način. Ima tu finoću, a takođe je bila veoma dobra u ophođenju sa bebom, a glumcima je prilično teško da za partnera u glumi imaju veoma malo dete.

Tokom gledanja filma povremeno mi se u svest vraćao Roman Polanski sa „Rozmarinom bebom”, a zbog vizuelnog stila učinilo mi se da prepoznajem i uticaj Hanekea?

Haneke je bio moj profesor na akademiji, tako da vam hvala, jer to znači da smo mi njegovi dobri đaci. Haneke je, naravno, majstor i dosta smo se bavili njime, reagovali na njega, tako da naravno i on utiče na naš rad, to je jasno. Takođe i Polanski. Međutim, njegova „Rozmarina beba” je klasični horor film, a ja ne snimam horore. Mislim da je moja „Majčina beba” žanr za sebe.

Kjukorova „Plinska svetlost” je u holivudskoj istoriji primer načina na koji stvaraoci prikazuju žene koje se gase, a kako ste vi to želeli da prikažete?

Kjukorov film je o manipulaciji nad ženom i možda je otuda ta asocijacija. Istraživala sam temu kojom se bavim, uvek su nam važni medicinski aspekti za sve ovo i za žensko telo u oblasti medicine, jer mi žene ponekad, što se tiče rađanja i ženskog tela, osećamo kao da smo medicinski izložene. To su ponekad sramotni trenuci za nas. I ginekolog u mom filmu od samog početka ima određene naznake manipulacije i to jeste deo priče, ali ne i glavno pitanje.

Majčinstvo je retka filmska tema, a vaša Julija je poznati i priznati umetnik koji se borio da iskusi majčinstvo? Ima li pomalo i vaših iskustava u tome?

Da, bilo mi je važno da junakinja ima profesiju koju zaista voli i u kojoj pronalazi svoje potpuno ispunjenje. Julija je vrhunski dirigent u bečkom orkestru, posvećena i hvaljena i sa puno autoriteta. U današnjem društvu ljudi pretpostavljaju da žene poput umetnica ili političarki ne nalaze ispunjenje ukoliko nisu dobili dete i to je neka vrsta zamerke. Rečeno vam je da ćete pronaći pravo ispunjenje ako imate dete, a onda žena odjednom shvati da se zapravo dešava suprotno. To je totalno narušavanje njenog identiteta. I to je nešto što je naš psiholog Zigmund Frojd naučio nas Austrijance da profesija takođe stvara veoma lični identitet. Moja lična priča je pomalo ušla u film, ali moje iskustvo je drugačije. Mislim da mogu reći da me je iskustvo majčinstva donekle izlečilo.

U borbi za rođenjem deteta Juliji i pomažu i odmažu njen suprug i doktor, da li je dr Vilford ipak đavolski lik?

Rađanje i podizanje bebe je veoma žensko okruženje. Tada shvatite koliko je svet ženski, a samo je malo muškaraca u ovom okruženju, a većina ovih muškaraca je veoma visoko na vrhu lestvice. I onda ovi muškarci daju savete ženama, a malo pomažu i često se sklanjaju. I to je ono sa čime smo mi žene odrasle i tokom ovih za nas ranjivih situacija mi to prihvatamo, jer je tako generacijama. Doktor Vilford, vi kažete da je on đavo, ali zapravo je želeo da pomogne. Želeo je da pomogne ovoj ženi da dobije dete, jer veruje da je to ono za čim ona najviše čezne kao žena i oseća da će deo njenog ispunjenja biti dete.

Vi takođe istražujete i eksperimente nad ljudskom prirodom i telom?

Mislim da je sve što se tiče želje za detetom postalo neka vrsta industrije. Da ne govorim i o ekonomskim aspektima i to ne samo vezano za sve ove proizvode koji postoje za decu, već i za skupe procedure vantelesne oplodnje. Kroz ovu temu stekla sam utisak da bi u medicini želja bila da se dešifruje tajna rađanja dece. A to je cilj medicinskih istraživanja, da žensko telo više nije ni potrebno.

Zanimljiv je i izbor muzike u filmu, izazovan za dramu dirigentkinje Julije?

Želja mi je bila da ovu priču prati Šubertov „Erlkonih” (Bauk), nastao inspirisan istoimenom Geteovom pesmom. Onda me je dizajner zvuka, inače veoma blizak prijatelj, podržao i u odabiru muzike uspeo je da savršeno kombinuje „Erlkuniha” i ostalu muziku kroz film, tako da stvori ovu dramsku i povremeno mističnu atmosferu.