Женско тело више није ни потребно

75. БЕРЛИНАЛЕ

Берлин – Обећана срећа се не остварује рођењем детета, то је као почетак лошег сна и ништа није као што је било. Трилер са мрвицама хорора „Мајчина беба” аустријске сценаристкиње и редитељке Јохане Модер, који је у конкуренцији за „Златног медведа”, говори о скривеном свету у који можете ући само ако постанете део њега.

Стварност иза савршене фасаде срећних породица се ретко приказује или препознаје и о томе Модерова и кроз врсне редитељско естетске потезе говори урањајући у тај претежно женски свет, насељен педијатријским сестрама, бабицама и очајним мајкама које се саветују и деле истине. Ради се о изазову суочавања са очекивањима мајчинства и проналажењу себе и „Мајчина беба” постаје прича о скривеној страни мајчинства, о чему Јохана Модер ексклузивно говори за „Политику”.

Видела сам овде неколико филмова који су на граници између стварности и сна, а већину су снимиле жене, можете ли објаснити овакав тренд?

Не знам баш да ли је то тренд, али у сваком случају оваква тема је нама филмским ствараоцима веома интересантна, јер је веома добра за жанровски филм, а и ова врста приповедања је веома примамљива јер можете на неки начин да обманете људе.

Ово је и прича о жени којој се не верује?

Хтела сам да покажем јунакињу као снажну жену. Не жену коју мораш жалити, већ неку жену која се супротставља, а ти се бориш са њом. Ова унутрашња снага и рањивост у исто време била је овде важна и оваква мешавина је веома важна за лик Јулије. Немачка глумица Мари Лојенбергер је управо то дочарала на посебан начин. Има ту финоћу, а такође је била веома добра у опхођењу са бебом, а глумцима је прилично тешко да за партнера у глуми имају веома мало дете.

Током гледања филма повремено ми се у свест враћао Роман Полански са „Розмарином бебом”, а због визуелног стила учинило ми се да препознајем и утицај Ханекеа?

Ханеке је био мој професор на академији, тако да вам хвала, јер то значи да смо ми његови добри ђаци. Ханеке је, наравно, мајстор и доста смо се бавили њиме, реаговали на њега, тако да наравно и он утиче на наш рад, то је јасно. Такође и Полански. Међутим, његова „Розмарина беба” је класични хорор филм, а ја не снимам хороре. Мислим да је моја „Мајчина беба” жанр за себе.

Кјукорова „Плинска светлост” је у холивудској историји пример начина на који ствараоци приказују жене које се гасе, а како сте ви то желели да прикажете?

Кјукоров филм је о манипулацији над женом и можда је отуда та асоцијација. Истраживала сам тему којом се бавим, увек су нам важни медицински аспекти за све ово и за женско тело у области медицине, јер ми жене понекад, што се тиче рађања и женског тела, осећамо као да смо медицински изложене. То су понекад срамотни тренуци за нас. И гинеколог у мом филму од самог почетка има одређене назнаке манипулације и то јесте део приче, али не и главно питање.

Мајчинство је ретка филмска тема, а ваша Јулија је познати и признати уметник који се борио да искуси мајчинство? Има ли помало и ваших искустава у томе?

Да, било ми је важно да јунакиња има професију коју заиста воли и у којој проналази своје потпуно испуњење. Јулија је врхунски диригент у бечком оркестру, посвећена и хваљена и са пуно ауторитета. У данашњем друштву људи претпостављају да жене попут уметница или политичарки не налазе испуњење уколико нису добили дете и то је нека врста замерке. Речено вам је да ћете пронаћи право испуњење ако имате дете, а онда жена одједном схвати да се заправо дешава супротно. То је тотално нарушавање њеног идентитета. И то је нешто што је наш психолог Зигмунд Фројд научио нас Аустријанце да професија такође ствара веома лични идентитет. Моја лична прича је помало ушла у филм, али моје искуство је другачије. Мислим да могу рећи да ме је искуство мајчинства донекле излечило.

У борби за рођењем детета Јулији и помажу и одмажу њен супруг и доктор, да ли је др Вилфорд ипак ђаволски лик?

Рађање и подизање бебе је веома женско окружење. Тада схватите колико је свет женски, а само је мало мушкараца у овом окружењу, а већина ових мушкараца је веома високо на врху лествице. И онда ови мушкарци дају савете женама, а мало помажу и често се склањају. И то је оно са чиме смо ми жене одрасле и током ових за нас рањивих ситуација ми то прихватамо, јер је тако генерацијама. Доктор Вилфорд, ви кажете да је он ђаво, али заправо је желео да помогне. Желео је да помогне овој жени да добије дете, јер верује да је то оно за чим она највише чезне као жена и осећа да ће део њеног испуњења бити дете.

Ви такође истражујете и експерименте над људском природом и телом?

Мислим да је све што се тиче жеље за дететом постало нека врста индустрије. Да не говорим и о економским аспектима и то не само везано за све ове производе који постоје за децу, већ и за скупе процедуре вантелесне оплодње. Кроз ову тему стекла сам утисак да би у медицини жеља била да се дешифрује тајна рађања деце. А то је циљ медицинских истраживања, да женско тело више није ни потребно.

Занимљив је и избор музике у филму, изазован за драму диригенткиње Јулије?

Жеља ми је била да ову причу прати Шубертов „Ерлконих” (Баук), настао инспирисан истоименом Гетеовом песмом. Онда ме је дизајнер звука, иначе веома близак пријатељ, подржао и у одабиру музике успео је да савршено комбинује „Ерлкуниха” и осталу музику кроз филм, тако да створи ову драмску и повремено мистичну атмосферу.