Šta može predsednik

Boris Tadić je iskoristio partijski skup da govori o važnim državnim pitanjima. Ništa sporno. Može o tome da govori i kao predsednik Srbije i kao predsednik Demokratske stranke.

Zato i može da kaže da misli da je očuvanje radnih mesta najvažnije državno pitanje u narednoj godini. Zato i svi političari i svi preduzetnici i svi sindikalni funkcioneri imaju pravo da kažu šta misle o tom Tadićevom stavu.

Može predsednik da kaže i: „Svi koji rade u državi moraju da postižu rezultate, ako ne, biće smenjeni” i da odmah svako postavi pitanje: „Zašto to nije normalno nego predsednik to mora da kaže”.

Može predsednik da kaže i: „Svakog trenutka Cvetković (Mirko, premijer) i ja analiziraćemo rad ministarstava i čelnika u opštinama, analizirati uspehe i neuspehe, predlagati mere, ali i smene”. I ova rečenica predsednika doživeće burnu podršku većine stanovnika Srbije. Prosečan građanin Srbije još misli da je bolje da u državi postoji jedan čovek koji donosi odluke. Uostalom, obratiće se prosečni građanin predsedniku Republike i zbog sporne međe sa susedom, otpuštanja s posle, bolesti deteta... Predsednik koji je dobio više od dva miliona glasova i ne može da očekuje išta drugo nego da ga većina birača smatra odgovornim za sve što se događa u Srbiji.

Ali baš zato nije dobro što je Tadić obećao da će s Mirkom Cvetkovićem da nadzire svakog ministra i čelnika u opštinama. Prvi razlog za ovaj stav je da zbog razvoja demokratije i institucija nije dobro pothranjivati takvo uverenje ljudi o „svemoći” bilo kog političara. Drugi je razlog što predsednik ne treba da povlađuje rasprostranjenom uverenju nego da deluje prosvetiteljski kada god to može. Treći je razlog (može se i obrnuti redosled) što predsednikovo obećanje izlazi iz okvira poslova i zadataka koje mu namenjuje Ustav Srbije. Ma kako kreativno tumačili Ustav, u članovima od 112. do 121. koji govore o predsedniku Republike neće se pronaći mogućnost da on ocenjuje ministre i čelnike u opštinama.

Može se kazati da je Boris Tadić u Subotici govorio kao predsednik stranke, a ne kao predsednik Republike. Ali takav odgovor vodi u tvrdnju da ta mogućnost njemu uvek stoji na raspolaganju. Mogao je, na primer, kada ga je Društvo sudija pozvalo da se izjasni o planiranom reizboru/opštem izboru sudija da progovori o tome kao šef DS-a, a ne kao predsednik Republike. Iz kabineta predsednika Tadića tada je stigao odgovor koji se pozivao na njegova ustavna ovlašćenja.

I za Srbiju i za njenog predsednika je bolje da se drže Ustava, iako će verbalno napuštanje njime predviđenih zadataka biti nagrađeno od većine stanovništva.