Buđenje radoznalosti i čuđenja

75. BERLINALE

Berlin – Na prašnjavim putevima argentinskog seoskog područja dar devojčice Anike, koja je neka vrsta „šaptača” životinjama, ali i ljudima, podstiče njene oportunističke staratelje da prodaju konsultacije za kućne ljubimce kako bi zaradili za život. Bez obzira na to da li je magija ili prevara, jedno je sigurno: usluga je stvarna, a nevinost je blago...

U najkraćem, ovo bi bio sinopsis magično-realističke priče filma „Poruka” argentinskog scenariste i reditelja Ivana Funda – do sada poznatog i kao tvorca ostvarenja „Doći će meke kiše” i „Kamena noći” i koscenariste „Žene mrava” – sa kojim je na 75. Berlinalu osvojio „Srebrnog medveda – Džuri prajz”. Fund ovim malim, finim i crno-belim „roud muvijem” ne otvara samo pitanja porodice, odrastanja, osvešćenja, već i odnosa prema životinjama i prirodi, hvatajući kroz putovanje tri lika i trenutno stanje u Argentini. Mašta ili stvarnost? O tome Ivan Fund i priča u ovom ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”...

U ovom novom ima elemenata i vašeg prethodnog filma „Noćni kamen”, ali kakvo je poreklo „Poruke”?

Jedna od stvari koju takođe nalazimo u „Noćnom kamenu”, a ovde ima veze sa mojim uverenjem, jeste mešanje fantazije sa stvarnošću. Ovaj film ima vrlo konkretan završetak, ali nije imao konkretno poreklo. Jedna od stvari koja me prati je nastavak istraživanja stvari iz detinjstva, tog trenutka kada prestanemo da naseljavamo svet fantazije i počnemo da filtriramo stvari sveta odraslih. Trenutak kada deca osećaju da su deo sveta i da su u vezi sa drugima. Tu je i fokus na buđenju radoznalosti i čuđenja, ali pre svega na ideju zajednice. Odatle lik ove devojčice koja zna da je bilo stvari pre nje, da postoji istorija i da je sada deo grupe u kojoj može da donosi odluke. U ovom slučaju, ona može da „leči” životinje ili da nekoga uteši.

Vi pričate o Anikinom daru, ali i o stvaranju porodice?

U početku ona oko sebe nosi taj oreol nekog veoma posebnog, veoma mističnog, ali u stvarnosti u kojoj se ona nalazi, ovaj njen dar služi samo da se zaradi dovoljno novca da se plate mesečni troškovi. U ovom trenutku, postojala je kontradikcija merkantilističkog i kapitalističkog sveta koja me je takođe zanimala. Konačno, želeo sam da istražim porodične veze. Porodica kakva jeste.

Vizuelno i narativno postoje u „Poruci” reference na živopisnu kulturu magičnog realizma koji je oduvek naseljavao južnoameričku književnost i film. Na šta ste se najviše oslanjali?

„Poruka” je realističan prikaz sveta mašte. Ili možda obrnuto. Teško mi je da se setim samo jedne reference u ovakvom filmu. Dešava mi se češće, nakon što napišem priču, da se vratim i pogledam šta sam tu i tamo ukrao. To je uvek retrospektivan posao i nije nešto o čemu sam razmišljao kada sam počeo da pišem. Istina je da ako se hranite svim maestrima koje posećujete, završićete sa njihovim mirisom impregniranim u vama. U književnosti, argentinski pisac Huan Hose Saer me fascinira svojim konceptom fikcije. Ne radi se o tome šta on piše, već o formi. Način na koji koristi stvarne ljude kroz sredstva fikcije. Kad sam u montaži pogledao završeni film, već sam tu primetio i uticaj tajvanske kinematografije i Cai Ming Lijanga, kojem se veoma divim.

Ima nešto u filmu što me podseća i na ono što tvori japanski autor Hirokazu Kore-Eda, možda baš zbog koncepta porodice?

Totalno! Postoji odnos prema porodici koju imamo, a koju nismo mogli da biramo. Porodica formirana plemenitim vezama i ne nužno krvlju. A u njegovom najnovijem filmu porodica se takođe kreće u kombiju baš kao i ova moja.

Zašto je „Poruka” roud film i šta ste otkrili o svojoj zemlji dok ste se sa svojim junacima vozili kroz nju?

Skoro svi moji filmovi su filmovi puta. Neki peške, neki okolo u svojim putujućim kućama, a neki kolima. Ima nešto u vezi sa putovanjem i stajanjem što me privlači. I melanholija o protoku vremena, ne nužno sa pogledom tuge, već sa uvažavanjem. Takođe imam ideju da kada osoba uđe u auto, želimo da znamo odakle dolazi, gde ide i zašto je tamo. Film smo snimali u Entre Riosu, gde sam odrastao i gde sam snimio skoro sve svoje prethodne filmove. Ono što mi je zanimljivo u vezi sa ovim regionom je to što je prepun prašnjavih puteva i malih poljoprivrednih gradova, krajolika mog detinjstva. I tek dok sam snimao „Poruku” shvatio sam koliko liči na slike onih klasičnih američkih filmova koje smo gledali odrastajući.

Da li je jačanje emotivnih veza takođe neka vrsta „filma puta”?

Mogli bismo reći da, jer postoji prelazni oblik, konstrukcija. Jedna od ideja koju sam imao bila je da imam klasičniju dramsku strukturu, ali ne nužno da pratim postupke likova na površini. Umesto toga, želeo sam da gledalac shvati da je to ono što je upravo video. Da bi trebalo da dođe do promene u tome kako oni vide likove i kako se kreću. Želeo sam da film bude, pre svega, čin otkrića.

Odražava li ovaj film sliku stvarnosti Argentine?

Odražava trenutnu stvarnost Argentine: ekonomsku i društvenu krizu koja utiče na urbane centre i njene talasne efekte u malim gradovima i ruralnim periferijama. Ali, postoji nešto distopijsko, ako hoćete, u svetu koji oni nastanjuju. Više volim da se ne zadržavam na tužnoj i apsurdnoj stvarnosti sa kojom se Argentinci danas suočavaju.

Zašto ste se odlučili za crno-belu filmsku fotografiju?

Iz više razloga, pre svega zbog ekspresivnosti filma u savremenoj argentinskoj stvarnosti. S druge strane, kao i kod „Noćnog kamena”, želeo sam da i gledalac postane svestan sveta filma. Želim da ljudi znaju da ovi likovi žive u tom svetu. Crno-belo je poslužilo kao prečica, dajući gotovo distopijsku ideju o buđenju magije filma u kretanju između mističnog i prizemnog. Moj pristup je bio nešto klasičnije i sporije, ništa preglasno.

Ovo je takođe film o gubitku naivnosti, što je tema koja se ponavlja u vašem stvaralaštvu?

Da, ali ima nešto stvarno u tome. Kada pišem o likovima, oni su mi bliski. Anika iz filma je moja poćerka i ja sam živeo sa njom od njene druge godine; Betanija (Kapato), koja igra majku, njena je majka u stvarnom životu i moj partner; a Marselo Subioto i Mara Besteli su takođe par u stvarnom životu. Želeo sam da iskoristim ovu stvarnu vezu punu ljubavi za film i priču, uhvativši trenutak prolaska.