Ekskurzije i revolucije

Srbija je suočena s velikim buntom univerzitetskih i srednjoškolskih nastavnika, sa svakodnevnim blokadama studenata državnih univerziteta. Ovo je nadugotrajniji i najpotpuniji prekid rada naših prosvetnih ustanova u istoriji – čak ni za vreme ratova i okupacija zatvaranje, iako je bilo dugotrajnije, nije bilo u ovoj meri rasprostranjeno i apsolutno. Do ovog nas nije dovela kriza, niti politički slom. Naprotiv. Posle decenija napetosti do toga je stigao srednji sloj našeg stanovništva. Spremni su i orni da jedinstveno stanu samo iza nepolitičkih zahteva, a veruju samo i isključivo motivima zasnovanim na nekripolitici. S druge strane, među studentima i univerzitetskim profesorima prevladalo je revolucionarno uverenje da bi u Srbiji mogao da nastane jedan vrli novi, anarhistički, totalitarni svet. Paradoksalno, u plenumima i zborovima ova otuđena i samoproglašena elita vidi put ka „evropskim vrednostima”, „Evropskoj uniji” i „pravnoj državi”?! Frustracije su ih dovele do krajnje razdraženosti, a nemoć vlasti da prinudom države slomi ovu građansku žakeriju daje im krila i slama svaku sumnju u sebe. 
Od posebne važnosti u svemu ovome su gimnazije – trećina učenika naših srednjih škola pohađa ove ugledne ustanove. U ovom času reč je o više od 63.000 učenika. Ova većinom maloletna deca već nekoliko meseci ne pohađaju svoje gimnazije, deo njih je politički zloupotrebljen od roditelja, nastavnika i stranaka. Oni protivzakonito blokiraju puteve, napadaju svoje nastavnike, ponašaju se nedisciplinovano i neuljudno – protivno svim školskim pravilima. Dok režim nastoji da očuva svoju autoritarnu i populističku vlast, a sve ovo prevaziđe bez ustupaka kao i prethodna tri ili četiri narodna bunta; deo roditelja po(d)bunjenih gimnazista pokušava da se približi sopstvenoj deci i ponovo izgradi svoj iz raznih razloga odavno srušeni autoritet. Ka autoritetu ovi roditelji idu povlađujući svim hirovima i instinktima svojih naslednika. 
Nedavno je u Sarajevu napadnuta i povređena grupa učenika iz Novog Sada. Ustanove Evropske unije, koja je pre 35 godina (kao Evropska ekonomska zajednica) sve radila da SFR Jugoslavija ne bude očuvana, a da sve republike i pokrajine dobiju bezuslovnu nezavisnost uz obavezno obespravljivanje srpskog naroda, sada organizuju učeničku razmenu između Sarajeva i Novog Sada! Prethodno su četvrt veka ulagali desetine miliona evra u vojvođansku samostalnost – zato ne čudi da novosadski NVO sektor i autonomaški pokret vode osobe koje srpski narod otvoreno mrze i o njemu govore jednako kao i hrvatski fašisti (ustaše). Pre desetak godina u Pokrajinskoj skupštini mimo njenih ustavnih ovlašćenja bili su spremni da podrže svaki plan EU za Kosovo i Metohiju, čak i protiv Vlade Srbije, kao što su bili raspoloženi da učestvuju u bošnjačkoj nekripolitici i srpski narod označe kao genocidan i remetilački faktor koji bi trebalo proterati iz Bosne i Hercegovine. 
Velika je to „građanska revolucija”, u kojoj se sva srednja i viša klasa, plus sve pokondirene tikve koje imaju aspiraciju da to budu, od prvog dana klanjala kad god u blizini vidi osobu za koju ceni da ima manje od trideset godina. U silnim obavezama, našlo se vremena za letovanje, zimovanje i učeničku razmenu... Neki su otišli u Sarajevo i tamo dobili batine. U ušećerenom svetu, koji je stvorila njihova uobrazilja, svakih dvadeset godina potrebno je urediti univerzum tako što svrgnemo srpske naciste koji su zavladali u Beogradu. Tek tada, i uz mnogo našeg izvinjavanja regionu i „Evropi”, sve će biti rešeno, jer su Srbi uvek krivi... 
Bezumni roditelji novosadskih učenika: poslali su svoju decu u Sarajevo u času kad su tamo stavili van zakona celokupno rukovodstvo srpskog naroda u Srpskoj. Kad su incidenti na nacionalnoj osnovi svakodnevni. Hiljade Bošnjaka nisu kod kuće pošto u davno stvorenim jedinicama vežbaju u prirodi (tvrde da je reč o pejntbolu). Poslali su svoju maloletnu decu u sredinu gde i deca viču: „Ubij, ubij Srbina!” Gde živi budaletina koja je pre par godina htela da izađe iz aviona u letu samo zato što je trebalo nepredviđeno da sleti u Beograd. Uputili su ih tamo gde je mlađi punoletnik povredio nožem dete koje je došlo na sportski događaj. U narod čiji vrhovni verski autoritet Srbe zove „genocidašima” i „Vlasima”, a gadi vakcine iz Srbije tvrdnjom da je u njima svinjska mast. Zemlju gde lokalni hodža Svetog Savu naziva etničkim čistačem. U gradu u koji su poslali gimnazijalce nije moguće postaviti spomen-ploču napisanu na ćirilici niti na njoj spomenuti nacionalnost hiljada srpskih žrtava. Reč je o društvu koje je pre rata pokušalo da linčuje čitavu ekipu emisije „Umijeće življenja” samo zato što je gost trebalo da bude Srbin koji je do pre nekoliko godina živeo u Sarajevu i radio na tamošnjem univerzitetu. 
Dobro su prošli novosadski roditelji. Glupost se uvek plaća. Mi u Srbiji nismo razumeli da pomirenje i zaborav iz 1918, 1945. i 1995. godine postoje samo s naše strane. Trebalo bi da nastave da budu nerazumni, da poistovećuju srpsku državu s Vučićevim režimom i da traže podršku onih koje je baš briga ko vlada Srbijom dokle god je Srbima loše. Sledeći put trebalo bi da sami idu u to europsko bratstvo i jedinstvo, umesto što poturaju svoju decu. Nema bratstva s onima koji bi da obesprave srpski narod u Bosni i Hercegovini. Davno su se i kobno njihovi plahi i lakomi preci sami zarobili u tuđine, i mi im kao braća nismo potrebni. Potrebni smo im kao korisni imbecili da pokažu kako ima i Srba koji prihvataju velikobošnjačku Bosnu i Hercegovinu, a sopstveni narod vide kao deo nepravednog režima. 
Kad novosadski roditelji budu išli u razmenu ne treba da zaborave i da navuku ovčije kože i glasno bleje, jer domaćini ne treba da imaju nedoumice.

*Profesor Filozofskog 
fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista