Borba za tantijeme

Svaki put kada bilo koja radio stanica u Evropi emituje numeru „Do Wah Diddy Diddy” britanske grupe „Manfred men” iz 1964. godine, bivši članovi ovog sastava dobijaju poneki peni. Do pre desetak dana Tom Mekginis, gitarista ove grupe, bio je zabrinut da više neće dobijati nekoliko hiljada funti, koliko je godišnje primao na ime tantijema od emitovanja numere „Do Wah Diddy Diddy”, ili bilo koje druge pesme iz opusa „Manfred mena”. Zašto?

Po evropskom zakonu autorsko pravo na snimljenu muziku (koje se odnosi na interpretatore) traje 50 godina, dok pravo kompozitora traje i 70 godina posle smrti. Primera radi, čuveni Pol Makartni po postojećem zakonu uskoro neće dobijati ni peni od emitovanja ili izvođenja numere „All you Need is Love”iz 1967. godine, jer ju je komponovao Džon Lenon. Novac će dobijati Lenonova udovica Joko Ono. Sa druge strane, Makartniju i njegovim naslednicima osigurane su tantijeme za singl „Every little Thing” iz 1964. koji je on potpisao kao autor.

Promena stava

Britanska vlada dugo se protivila predlogu Evropske komisije da se autorsko pravo izvođača sa 50 produži na 95 godina. Obrazloženje za neprihvatanje predloga bilo je da bi od toga korist imale diskografske kompanije, ne izvođači. Analitičari su tvrdili i da britanska vlada nije želela da se povinuje željama bogatih muzičara poput Pola Makartnija.

Međutim, prošle nedelje, Endi Burnam, britanski ministar kulture, iznenadio je mnoge rečima da će razmotriti produženje, ali na 70 godina. „Pitanje je morala da li izvođači treba da imaju korist od svog rada do kraja života”, rekao je Burnam. Po njegovom predlogu, šezdesetsedmogodišnji Mekginis dobijao bi tantijeme od emitovanja numere „Do Wah Diddy Diddy” dok ne napuni 87 godina.

„To je lažna bombona, ali biću srećan ako je pojedem”, rekao je Mekginis za „Herald tribjun”.

Burnam nije objasnio razloge za promenu stava britanske vlade. Godinama članovi britanske muzičke industrije lobiraju za produženje važenja autorskog prava. U kampanji koju su vodile zvezde poput Klifa Ričarda i Pola Makartnija, glavni argument muzičara bio je da je nefer da autorsko pravo na njihove snimke prestane da važi posle 50 godina, dok zaštita dela autora i kompozitora traje i 70 godina posle smrti umetnika. Na promenu odluke uticao je, pišu ostrvski mediji, video-klip koji su nedavno snimili britanski sešn muzičari u kome pozivaju na produženje autorskog prava i koji je poslat premijeru Gordonu Braunu. U tom video-klipu pojavili su se muzičari koji su svirali na koncertima i pločama „Rolingstonsa”, „Bitlsa”, Madone, Robija Vilijamsa… Poruka je bila jasna – ne možete ignorisati muzičare.

Fil Piket, koji je osamdesetih svirao sa grupom „Culture Club”, izjavio je nedavno za Bi-Bi-Si da traže od vlade da im pomogne.

„Umesto da pokažu zahvalnost, udarali su nas u lica. Novac koji smo dobijali od tantijema je mali, ali važan. Gotovo 90 odsto muzičara dobijalo je manje od 15.000 funti godišnje”, rekao je Piket.

„Za sešn muzičare to znači da će moći da se ugreju zimi”, izjavio je Tom Mekginis za „Herald tribjun”.

Da bi produženje važenja autorskog prava stupilo na snagu u Evropskoj uniji, moraju se usaglasiti razlike između predloga Velike Britanije i Evropske komisije. O tome bi naredne godine trebalo da raspravlja Evropski parlament.

A kako je kod nas? Prema Zakonu o autorskom i srodnom pravu u Srbiji važe ista pravila kao i u Evropi. Zakon kaže da imovinska prava autora traju za života autora i 70 godina posle njegove smrti, dok imovinska prava interpretatora traju 50 godina od dana nastanka interpretacije. Kornelije Kovač, član Saveta autora Saveza kompozitora Srbije, kaže za „Politiku” da je 95 godina, koliko je predložila Evropska komisija, sasvim prihvatljivo.

– U svetu će se sve manje poštovati autorska prava, zbog teške piraterije putem Interneta. Autori će u budućnosti sigurno biti oštećeni. Jedini način sigurne zaštite autorskih prava jeste da se neko delo automatski registruje čim se emituje ili izvede. Od onoga što se danas naplaćuje u kafićima, autobusima, restoranima, frizerskim salonima, avionima, bioskopima, hotelima, na svadbama, ima malo koristi, jer svi to izbegavaju. Ne samo kod nas, već i u svetu. Na primer, kada naši muzičari imaju koncerte u inostranstvu, nikad niko od nas nije ništa dobio. Kako je moguće da nemačka Gema, sa kojom Sokoj kao i sa ostalih pedesetak zemalja sa kojima ima potpisane recipročne ugovore, ne registruje kada neko od naših nastupi u Nemačkoj?

Kovač navodi da su se izvođačka prava (onih koji izvode muziku – bubnjara, gitarista, vokalnih solista, pratećih vokala) kod nas do 1990. godine potpuno poštovala.

– Sistem je bio sledeći: izdavačka kuća pravi ugovor sa kompozitorom i svima koji učestvuju u izvođenju muzike i svako ima određeni procenat. Od ploče je orkestar obično imao šest procenata fabričke cene, pevači između 10 i 16 odsto i kada izdavačka kuća dobije izveštaj o prodatim pločama, to se obračunavalo u Jugoslovenskoj autorskoj agenciji i svi izvođači su dobijali svoj deo. Ali, to od 1990. ne postoji. Pirati su uništili sve.

Kornelije Kovač priznaje da dobija određena sredstva od izvođenja svoje muzike. Smatra da bi onaj koji želi da obradi neko muzičko delo trebalo da se obrati autoru.

Srbija poput Evrope

– Ako je delo ranije izdato, autor može da se složi sa idejom obrade i da ne traži nikakvu nadoknadu. Može i da traži dodatnu nadoknadu, a čak i da zabrani to ako je vrednost dela povređena.

Kovač misli da će Srbija, ukoliko Evropa produži važenje autorskog prava na 95 godina, istu stvar usvojiti. Kao razlog navodi to što će sve teže biti zaštititi autorska prava.

– Problem je što se muzika bez dozvole „skida” sa Interneta. Postoje i mogućnosti dozvoljenog skidanja muzike, ali uz određene uslove. Pitanje je i kada platite korišćenje muzike sa Interneta da li će novac biti isplaćen autorima. Ako će u budućnosti teže moći da se zaštite prava, onda pravo na muzička dela treba da traje duže – zaključuje Kornelije Kovač.