U samotnoj svakodnevici

Poput prethodne, takođe izuzetno zanimljive produkcije Hartefakta „Sve dobre barbike”, koja je donela intrigantna istraživanja na zvučnom planu izvođenja, nova predstava „Njih više nema” takođe je ključno, i još izazovnije, izgrađena na razvijanju osobenog audio-jezika. Nastala je prema tekstu Doruntine Baše koji ispisuje traumatični život Sadike iz Srebrenice, koja je ostala bez supruga i dece u hororu ratova devedesetih godina. Radnja nežno prati njenu samotnu svakodnevnicu, bez dubljeg ulaženja u rasprave o političkim krivicama, bez intelektualizacije traume. U centru pažnje su ogoljena ljudska tragedija, rasvetljavanje razornih emocija, posledica nepojmljivih gubitaka i suočavanje sa nastalom prazninom. Iako sama, ona nije zapravo sama, već živi sa duhovima prošlosti, koji su fizički materijalizovani na sceni, poput njenog supruga, ili se pojavljuju kao glasovi, njene dece i unuka, sa kojima ona razgovara.

Po ulasku u Hartefaktovu kuću, stan u Ulici despota Stefana, preuređen u scenski prostor, i smeštanju na stolice, gledaoci dobijaju slušalice koje će nositi sve vreme, izvor jednog neobično intimnog, snažnog doživljaja radnje. Režija Andreja Nosova suptilno i vredno spaja audio-dramski izraz i psihološki sugestivnu igru fizički prisutnih glumaca. Dizajn zvuka je pažljivo i detaljno osmišljen, tako da skoro potpuno obuzima gledaoca (dizajneri zvuka Nikola Erić, Luka Cvetko). Ne čujemo samo glasove stvarnih i nestvarnih likova, već i specifično teatralizovane zvuke protoka vode, usamljeničkog zavijanja pasa, koraka, ili lupkanja kašičica koje mešaju kafu u šoljicama. Ovi audio-pejzaži neobično čvrsto usmeravaju gledaočevu pažnju na osećajnost igre, zbog posebne koncentracije, putem „zatvaranja” slušalicama.

Mirjana Karanović zaista autentično, potresno, psihološki istančano igra Sadiku, celim telom izražavajući preplavljenost bolom, kroz snolike, usporene pokrete, poguren hod, drhturav glas, odsutan pogled, ili oči utopljene u suzama, u scenama proboja istine, gušene sećanjima na nekadašnje, sada sasvim iščezle, radosti života. Svetozar Cvetković takođe izražajno gradi lik njenog mrtvog supruga Azema, njeno priviđenje, odgovarajuće oblikovano, fantazmagorično. On je nežan i brižan suprug i otac sa kojim Sadika deli nesigurnosti u vezi sa vaspitavanjem dece, mučena krivicom da je prema njima bila prestroga. Alban Ukaj markantno igra Martina, Sadikinog negovatelja, sazdanog od optimizma i volje da joj pomogne, da je vrati u tokove stvarnog života.

Snagu doživljaja ove posvećene igre glumaca delikatno pojačavaju fina scenska rešenja, poput Sadikinog maženja i čupkanja krpenog zeca, koje se može razumeti kao znak odsustva ljubavi i potrebe da se ona, nekako, izrazi, ispuni. Istinski setne tonove donosi i jedna horska pesma, u izvođenju sablasti, glasova iz slušalica, nostalgičan vapaj za radošću koja se budi još samo u sećanjima.

Prostor izvođenja takođe istraživački usmerene predstave „Samoubistvo kao (društvena) činjenica”, prema konceptu i u režiji Ane Janković, u klubu Bitef teatra, blisko je kameran i intiman, i naročito funkcionalan u prvom delu. Ostvaren uz minimalno reči, u naturalističkom maniru, taj prvi deo predstave prikazuje takođe samotnu svakodnevicu žene (Iva Ilinčić), u ovom slučaju pred samoubistvom. Pratimo njeno usamljeničko pušenje, brigu o biljkama, spremanje hrane, seckanje luka i kuvanje testenine, buljenje u ekrane mobilnog telefona i laptopa, presvlačenje i pranje zuba, do fatalnog ispijanja ksanaksa sa vinom. Zbog verodostojne suptilnosti izraza, ova igra nas je podsetila na poetike reditelja Alvisa Hermanisa ili Sebastijana Horvata, viđene na Bitefu. Nakon tog obećavajućeg uvoda, dolazi do radikalnog žanrovskog zaokreta, Iva Ilinčić, u pratnji muzičara Marka Vesića, oboje obučeni u šljokičasta odela koja nagoveštavaju spektakl, parodično izvode različite fragmentarne scene, u maniru stendap muzičke komedije.

Ovaj zaokret se može tumačiti kao odraz problematizacije savremenog pozorišta i društva uopšte, koji suštinski ne mare za ljudsko biće, već ga guraju u pakao konzumerizma, zabave i zaborava, zavisnosti od lekova, i u najtragičnijim slučajevima, suicida. Projektovani titlovi donose izazovne komentare o beznađu u ovakvom, dobro nam poznatom svetu, u izvođenje se uključuje kostimirana rediteljka Ana Janković i dramaturškinja Anja Bilanović koje, između ostalog, otvaraju pitanja sramnog socijalnog statusa umetnika i potcenjenosti umetničkog stvaranja. U ovim prizorima izvesno ima lucidne i podsticajne, subverzivne snage bunta, ali i mnogo više tumaranja, gomilanja različitih aspekata značenja samoubistva, koji stvaraju teško prohodnu šumu znakova, od rediteljkinog gutanja žive džigerice, do bavljenja Dostojevskim i jugoslovenskom utopijom. Ova hrpa ideja se morala pročistiti, zgusnuti, jer je manje skoro uvek više, naročito u kontekstu ove celine, zajedništva sa istinski izražajnim, prvim delom predstave.