Duboke su veze čoveka i životinje

Francuska književnica Sibil Grember gošća je sedamnaestog izdanja književnih susreta „Molijerovi dani”, u organizaciji Francuskog instituta u Srbiji i francuske ambasade i u saradnji sa srpskim izdavačima, bibliotekama i drugim institucijama kulture. Ona je ovom prilikom predstavila svoj roman „Poslednja jedinka” (u prevodu Novaka Golubovića i u izdanju „Čigoja štampe”), dirljivu pripovest o Prospu, velikom pingvinu njorki, poslednjem u svojoj istrebljenoj vrsti, još sredinom 19. veka, i njegovom prijateljstvu sa naučnikom Gasom. Početak romana potresna je slika pokolja velikih njorki na jednom od islandskih ostrva, njihovih beživotnih tela koje nose mornari, da bi ih kasnije prodavali kao meso, kožu i kljunove. Gas je spasio jednu posebno veliku jedinku mužjaka, doneo je u civilizaciju, u svoju sobu i počeo da je proučava. Pingvinu je nadenuo ime Prosp. Sibil Grember prati zbližavanje čoveka i pingvina, njihovo međusobno prilagođavanje, kao i propali Gasov pokušaj da Prospa vrati među pripadnike njegove vrste, koja ga više ne prepoznaje. Iako nema istorijskih podataka o ovakvoj vezi pingvina i čoveka, kako kaže Sibil Grember, ovaj roman predočava dubinu takve moguće povezanosti. „Poslednja jedinka” knjiga je ovenčana brojnim nagradama, pored ostalih i nagrade Francuske akademije, kao i priznanja „Fransoa Somer” i „Žozef Kesel”.

Ekološka književnost važan je deo savremene literature, progovarajući o uništenju prirode i klimatskim promenama. Šta je vas podstaklo na to da roman posvetite pingvinu, velikoj njorki, izumrloj 1844. godine?

Kada sam donela odluku da ću pisati o poslednjoj jedinki određene vrste, koja je izumrla, razmišljala sam o tome koja bi to životinja bila, ali bilo mi je važno i to da naglasim da je ta životinja istrebljena ljudskom greškom. Pisala sam o sredini 19. veka, vremenu koje nije mnogo udaljeno od našeg doba. Tako da se veliki pingvin, velika njorka, sam nametnuo. Zamislila sam mogući susret i suživot čoveka i pingvina. Pročitala sam mnogo knjiga o ovoj temi, među prvima i delo na kojem sam radila kao urednica „Papagaj koji me je voleo” ornitologa Džoane Burger. Zaintrigirao me je tako dubok odnos čoveka i ptice, mada je moj pristup bio potpuno drugačiji. Moj junak, mladi naučnik Gas, u 19. veku nije znao ništa o istrebljenju određene vrste, iako je zapažao određeni poredak u prirodi i čovekov uticaj na njega. Izučavala sam tu temu od antike do današnjih dana, geografiju, ostrva u blizini Islanda.

Kada slušamo o klimatskim promenama, budućnost ljudske vrste i prirode u celini, deluje apokaliptično. Možete li da zamislite naslov svoje knjige kao „Poslednji čovek”?

Da, naravno da sam razmišljala o tome i pre nego što sam počela da pišem roman. To je bila jedna od mojih osnovnih zamisli: šta bi bilo da sam ja poslednje ljudsko biće na ovom svetu, kako bih se osećala, o čemu bih razmišljala da znam da sam poslednja koja nosi tu šifru ljudskog roda. Ali ipak se nadam da do takvog kraja neće doći, verujem i optimista sam u pogledu toga da će čovek, kao inteligentno biće, doći do toga da neće biti toliko glup, kao što je sada, da će proces njegovog osvešćivanja sve više napredovati, da neće doći do toga da nestanemo kao vrsta. Ta ljudska vrsta koja je sposobna da razume svet, da ga otkriva i promišlja, mislim da ne može da nestane, ali isto tako mislim da joj je teško da podnese nestanak drugih vrsta.

Životinje stradaju u vašem romanu na najstrašnije načine, delovi njihovih tela skupo se prodaju. Koju cenu plaća životinja kako bi postala čovekov prijatelj i kako bi u čoveku probudila humanost?

Može se reći da Prosp plaća sve cene, cenu svoje slobode zbog bliskosti sa jednim čovekom, kako bi postao njegov prijatelj. Ali time je dobio i dar dužeg života od ostalih pripadnika svoje vrste, koja je istrebljena. Ipak, Prosp je platio ogromnu cenu. Kada posmatramo Prospa kao osobeno biće i ako bismo ga pitali da li bi izabrao suživot sa čovekom, mislim da on na to nikada ne bi pristao. Nekada neka bića uopšte nemaju izbora, putevi sudbine takvi su da moramo da se prilagođavamo događajima i moramo da živimo sa tim. U romanu, kao po nekom proviđenju, između Gasa i Prospa stvara se jedna posebna, iskrena, veza, nepomućena povezanost.

To je ljubav između dva potpuno različita bića, koja govore drugačijim jezicima, a pingvin se prilagođava čoveku tako da menja svoju prirodu, postaje neprepoznatljiv ostalim pripadnicima svoje vrste, koji ga odbacuju. Ali da li je to ljubav, ako nas tera da se potpuno promenimo?

Možda ja drugačije vidim njihov odnos. U stvari Gas je taj koji se promenio. Čovek se menja. Prosp kao pingvin ostaje gotovo isti, i dalje mu je potrebna voda i riba koju jede. Manje se prilagođava. Verujem da je to istinska ljubav između njega i Gasa. Prosp je taj koji na kraju bira da ode, on se predaje moru i napušta Gasa. Gas je taj koji po svaku cenu želi da uđe u suštinu onoga što životinja oseća, da oseti ono što ona oseća, i koje su njene potrebe. Gas Prospa vezuje za vrpcu i vodi ga da se kupa, pušta ga u okean držeći ga na povocu. Gas ima taj veliki osećaj odgovornosti. Ljubav je taj osećaj za drugoga, možete da volite i nekoga ko vam uopšte nije sličan, ko je sasvim drugačiji od vas, ko ne govori istim jezikom kao vi, svet vidi sasvim drugačije. I pored svih tih razlika bića se zbližavaju. Ovo je roman o povezanosti, ali i usamljenosti dva bića. Priča o prvom čoveku svesnom činjenice da je suočen sa jednim bićem koje je poslednje na svetu. Gas u jednom trenutku odlučuje da Prospa vrati među njegovu vrstu pingvina, da ga vrati u divljinu, a i sama, pišući o ovom događaju, u sebi sam osetila brigu i ljubav koju imamo kada dete prvi put vodimo u školu, zabrinutost zbog toga hoće li se prilagoditi grupi i hoće li steći prijatelje.

Prema jednom od novijih istraživanja, ljudi u vremenima krize mahom utehu traže u kućnim ljubimcima, a ređe među članovima porodice. Da li je to ta prirodna veza koja ljude privlači životinjama?

Nisam na taj način o tome razmišljala, ali ovo istraživanje deluje mi prihvatljivo. Međutim, životinje su u prednosti u odnosu na nas, one ne govore, ali možemo da učinimo da im bude dobro. Danas postoji sasvim nov odnos prema njima, njihovoj osećajnosti, mnogo više nego što je ranije o tome bilo reči. Sada stalno slušamo o tome da životinje imaju osećanja i spoznaje, a nedavno sam čitala o tome da slonovi mogu da prave šale između sebe. Polako otkrivamo to da životinje imaju svoju sopstvenu kulturu. Postoji još mnogo toga što tek treba o njima da naučimo, ali, svakako, čovek sa životinjom može da ostvari duboke, duboke, veze. Moj junak Gas živi u epohi u kojoj se o životinjama nije pričalo na takav način, smatrane su se bićima nižeg reda, koje možda i ne osećaju bol, ali danas imamo drugačiji pristup.