Trenutak

Kraj novembra 2008...godišnjica smrti moga oca. Napolju pada prvi sneg. Vatra u kaminu pucketa. Pravo je vreme za čitanje. Umesto knjige prelistavam album mojih predaka. Na požutelim fotografijama moji preci koji više nisu živi. Sa setom se sećam moje bake i deke kada su dolazili u posetu sa punim cegerima raznog grožđja. Imali su vinograd. Deka bi dolazio u košulji kao sneg beloj a baka je imala vezenu belu bluzu i pregaču sa šljokicama koje su se sijale. Ja sam znala da kažem majci: „Vidi mama što su čisti“.

Baka i deka su voleli da im recitujem. Tada bi se pela na stolicu i recitovala:
„Ja sam mala princeza, suknjica mi od veza a na glavi slamani šešir, rukavice od krepa zar vam nisam lepa?“

Gledali bi me toplim i ljupkim očima i aplaudirali bi mi. Moja majka je bila ponosna a to su bili njeni roditelji. Roditelje mog oca nisam poznavala, on je bio siroče.

Listajući dalje nailazim na slike mojih roditelja. Bože, kako su bili lepi! Čistota duše koju slika pokazuje prosto izaziva strah. Zatvaram album. Njih nema više.

Ponovo otvorim sledeću stranicu i vidim ih kako stoje na nekoj železničkoj stanici sa većom grupom ljudi. Ispred njih kofer od kartona. Oni snuždeni i tužni. Bilo je to davnih 60-ih.

Sećam se, pričali su mi o masovnim seobama Srba u inostranstvo na „privremeni rad“. Nikada se nisu vratili u Srbiju, a želeli su.

Pogled mi luta kroz veliki prozor. Napolju veje sneg. Ptičice kljuckaju hranu u dvorištu koju im stavljam svake zime. Malo dalje u dvorištu na velikom hrastu tri para grlica sede snuždeno. Ptice su uvek u parovima. One male sitne cvrkuću i dozivaju svoje. Obaveštavaju ih da su našli „rudnik zlata“.

Vatra pucketa, u kući je toplo a meni hladno oko srca. Mnogi sa fotografija iz albuma koji gledam nisu više među nama. Moji deka i baka, moji roditelji, moje drage tetke.... Zašto dobri uvek odlaze ? Trudim se da skrenem misli i stavljam vodu za čaj. Telefon zvoni. Moja prijateljica Gerda me zove da pita šta radim. Ja joj kažem da gledam album i zovem je na čaj.

„Opet te muči nostalgija“, kaže mi. Ne, ne, samo mi je žao mojih predaka. Bili su to dobri ljudi kakvih više nema, dodajem.
„Kada ćeš ponovo u Srbiju?“ pita me. Ja ćutim. Gledam kroz prozor. Ona ćuti. Razumela je. Tek što sam nasula čaj zvoni telefon. Sin od komšija mojih bake i deke iz susedne skandinavske zemlje javlja da je bio u Srbiji.
„Obišao sam grobove mojih roditelja i tvojih bake i deke. Očistio sam spomen - ploče i zapalio sveće i u tvoje ime“, kaže mi.

Gerda me gleda, uzima šolju sa čajem i kaže: „Lepo je popričati s nekim na maternjem jeziku, je l’da?“ Ja potvrđujem i počinjem da plačem. Ona se izvinjava. Ne treba da se izvinjava jer je u pravu. Ali joj objašnjavam da je to zavisno od onoga o čemu se na maternjem jeziku priča.

Objašnjavam joj da su događanja poslednjih godina na prostorima porekla mojih predaka (a time i mojeg) učinila svoje. Da su se promenile vrednosti i da u Srbiji druga i treća generacija više i ne posećuje grobove svojih predaka. Da se moj poznanik preko telefona žalio, da se razočarao...
Gerda je ćutala svo vreme a onda je sela do mene i zagrlila me čvrsto. Zaplakale smo.

A onda smo pogledale na sat. Vreme je da se priprema večera. Muževi treba da stignu s posla, deca iz škole. Moramo biti vesele. Zbog drugih, zbog nas samih. Vesele i obazrive, dodajem ja. Život je pun trenutaka u kojima treba uživati ali i trenutaka od kojih treba prezati.
Život je trenutak.