Тренутак

Крај новембра 2008...годишњица смрти мога оца. Напољу пада први снег. Ватра у камину пуцкета. Право је време за читање. Уместо књиге прелиставам албум мојих предака. На пожутелим фотографијама моји преци који више нису живи. Са сетом се сећам моје баке и деке када су долазили у посету са пуним цегерима разног грожђја. Имали су виноград. Дека би долазио у кошуљи као снег белој а бака је имала везену белу блузу и прегачу са шљокицама које су се сијале. Ја сам знала да кажем мајци: „Види мама што су чисти“.

Бака и дека су волели да им рецитујем. Тада би се пела на столицу и рецитовала:
„Ја сам мала принцеза, сукњица ми од веза а на глави сламани шешир, рукавице од крепа зар вам нисам лепа?“

Гледали би ме топлим и љупким очима и аплаудирали би ми. Моја мајка је била поносна а то су били њени родитељи. Родитеље мог оца нисам познавала, он је био сироче.

Листајући даље наилазим на слике мојих родитеља. Боже, како су били лепи! Чистота душе коју слика показује просто изазива страх. Затварам албум. Њих нема више.

Поново отворим следећу страницу и видим их како стоје на некој железничкој станици са већом групом људи. Испред њих кофер од картона. Они снуждени и тужни. Било је то давних 60-их.

Сећам се, причали су ми о масовним сеобама Срба у иностранство на „привремени рад“. Никада се нису вратили у Србију, а желели су.

Поглед ми лута кроз велики прозор. Напољу веје снег. Птичице кљуцкају храну у дворишту коју им стављам сваке зиме. Мало даље у дворишту на великом храсту три пара грлица седе снуждено. Птице су увек у паровима. Оне мале ситне цвркућу и дозивају своје. Обавештавају их да су нашли „рудник злата“.

Ватра пуцкета, у кући је топло а мени хладно око срца. Многи са фотографија из албума који гледам нису више међу нама. Моји дека и бака, моји родитељи, моје драге тетке.... Зашто добри увек одлазе ? Трудим се да скренем мисли и стављам воду за чај. Телефон звони. Моја пријатељица Герда ме зове да пита шта радим. Ја јој кажем да гледам албум и зовем је на чај.

„Опет те мучи носталгија“, каже ми. Не, не, само ми је жао мојих предака. Били су то добри људи каквих више нема, додајем.
„Када ћеш поново у Србију?“ пита ме. Ја ћутим. Гледам кроз прозор. Она ћути. Разумела је. Тек што сам насула чај звони телефон. Син од комшија мојих баке и деке из суседне скандинавске земље јавља да је био у Србији.
„Обишао сам гробове мојих родитеља и твојих баке и деке. Очистио сам спомен - плоче и запалио свеће и у твоје име“, каже ми.

Герда ме гледа, узима шољу са чајем и каже: „Лепо је попричати с неким на матерњем језику, је л’да?“ Ја потврђујем и почињем да плачем. Она се извињава. Не треба да се извињава јер је у праву. Али јој објашњавам да је то зависно од онога о чему се на матерњем језику прича.

Објашњавам јој да су догађања последњих година на просторима порекла мојих предака (а тиме и мојег) учинила своје. Да су се промениле вредности и да у Србији друга и трећа генерација више и не посећује гробове својих предака. Да се мој познаник преко телефона жалио, да се разочарао...
Герда је ћутала сво време а онда је села до мене и загрлила ме чврсто. Заплакале смо.

А онда смо погледале на сат. Време је да се припрема вечера. Мужеви треба да стигну с посла, деца из школе. Морамо бити веселе. Због других, због нас самих. Веселе и обазриве, додајем ја. Живот је пун тренутака у којима треба уживати али и тренутака од којих треба презати.
Живот је тренутак.