Stranci hoće da uče ćirilicu

Aleksandra Milisavljević, profesor srpskog jezika i književnosti i master profesor srpskog kao stranog jezika, sebe naziva „upornom i prodornom” osobom, što bi naoko moglo biti i u raskoraku s kvalitetima koje ispoljava kao alfa i omega škole „Serbian Corner”, u kojoj strance, a i naše koji su to znanje negde zaturili, podučava srpskom jeziku. Druželjubiva je, vedra, poletna, a nadasve kompetentna, pa nije nikakvo čudo što su među njenim klijentima – pored stotina i stotina stranaca koji su, zahvaljujući Aleksandri, dobrim delom postali naši – ima i vrhunskih diplomata, poslovnih ljudi, uglednih intelektualaca iz raznih zemalja sveta.

„Serbian Corner” je mesto gde stranci, kako naša sabesednica kaže, na lagan i zabavan način uče i nauče srpski („Đaci nam stvarno brzo progovore”), ali program se ne ograničava isključivo na učenje jezika, već se polaznici upućuju u istoriju srpskog naroda, upoznaju našu kulturu, tradiciju, običaje, veru i, što je posebno važno, svakodnevni, savremeni način života. Najviše rade sa internacionalnim kompanijama u Srbiji, diplomatama i srpskom dijasporom širom sveta i srpski im, kaže Aleksandra, ide odlično.

Da je jezik živo biće – a svi mi pribegavamo frazi da je jezik živi organizam – kako biste ga vi opisali na primeru srpskog jezika? Je li to stameno, čvrsto, ili možda pomalo nezgrapno i trapavo stvorenje ili je reč o elegantnom, otmenom biću?

To je jedno nežno i elegantno biće, lepe energije, prijatno za oko. Nenametljivo, prilagodljivo, a iznutra čvrsto i nepokolebljivo. Kad zatreba, ume da postane i oštro i grubo, ali u suštini gleda svoja posla. Inteligentno je, kao da zna tajnu istorije, ima dobar smisao za humor, pomno vas gleda i imate osećaj kao da vas čita.

Već decenijama se govori o intenzivnom kvarenju našeg jezika. Iste žalopojke mogu se čuti i u Francuskoj i drugde po Evropi – da im se jezik kvari pretežno pod uticajem amerikanštine. Da li je to novo, moderno osećanje ili su i naši preci isto kukali da im maternji jezik kvare Grci, Turci, Nemci?

– Koliko znam, i oni su se žalili da se jezik kvari, ali evo njega i danas tu, čvrst je i nepokolebljiv u tome da nam služi. Ne gajim bojazan da nam se jezik kvari, a ako se to i dešava, dešava se jer se kvarimo mi. On je slika naše stvarnosti i načina na koji mislimo, pa ako nam nešto smeta, onda treba u sebe da se zagledamo. Ne bojim se ni da će nestati, možda zato što radim na njegovom širenju kako među dijasporom, tako među strancima različite provinijencije – mladima, diplomatama, inostranim korporativcima... Ja pre imam utisak da se nikad nije učio kao danas. Za sve strahove i nezadovoljstva rešenje je uvek to: uradi ti nešto. I sve odjednom postaje sjajno.

Vi ste pedagog, ali vrlo često i andragog. S kim je teže raditi: sa mladima ili sa osobama u zrelim i već poodmaklim godinama?

Radila sam i radim i sa jednima i sa drugima, i ponekad mi je lakše raditi sa decom, a ponekad sa odraslima. Deca zahtevaju specifičnu posvećenost samo njima. Od vaspitača, učitelja i nastavnika zavisi možda i čitav budući život jedne osobe, oni imaju moć da oblikuju plemenita bića, ali i da stvore buduće vinovnike najvećih zala. S druge strane, rad sa odraslima – posebno u oblasti srpskog kao stranog – inspirativan je na sasvim drugačiji način. Tu se susrećete s najrazličitijim mišljenjima, kulturama, običajima, zanimanjima, životnim stilovima, shvatanjima sveta i to vas bogati onako kako retko šta može, možda još jedino čitanje. Ako vam rad sa decom donosi ljubav i plemenitost, rad sa odraslima daje vam iskustvo, širinu i znanje.

U svom radu neminovno koristite dragocenu spregu između ćirilice i latinice. I jedno i drugo su vam važni u poslu. Kako sagledavate taj realni potencijal srpskog jezika i Srba kao naroda, to što mogu da koriste dva pisma, kao i večne polemike o tome?

Rizikujući da od sebe odbijem ostrašćene pristalice jedne ili druge strane, a to mi je možda i cilj, reći ću da koristim oba naša pisma i da mi je sasvim na mestu to što imamo oba. Podjednako su mi odbojni ljudi koji misle da je latinica najveće zlo, koliko i oni koji tvrde da ćirilica nije ugrožena iako jeste. Manipulišu i jedni i drugi, iz neznanja, koristi ili ideološke opredeljenosti. Činjenica je da mi danas u upotrebi imamo oba pisma. Ako bih nekada morala da biram, izabrala bih ćirilicu i uvek je i biram, prosto pišem njome prirodno. S druge strane, latinica u globalizovanom svetu niti može, niti treba da se izbegava. Da li bih ja, da sam se pitala, bila za uvođenje latinice ili ne, to je sasvim drugo pitanje, ali ona postoji i ja je koristim. Podkast koji vodim – „Biznis i jezici” – paralelno koristi oba pisma, a takve su i moje objave na mrežama. Stranci bukvalno uvek hoće da uče ćirilicu, uče je lako i rado, a kad je nauče, srpski pišu isključivo njome. Zato će uskoro, krajem avgusta, moja škola izdati sjajnu višenamensku knjigu, priručnik za učenje ćirilice „Vuk Azbukić i Milica Ćirilica”, namenjenu kako deci kojoj je srpski strani, tako i onoj kojoj je nematernji, pa i nasledni.

Šta po vama predstavlja najozbiljniji nedostatak u školskim programima nastave srpskog? Šta najviše u školi nedostaje: učenje gramatike, čitanje lektire ili pisanje sastava?

Ne mogu da govorim o udžbenicima jer ne predajem u državnim školama, ali ono što znam da sigurno nedostaje, odnosno da treba da postoji u većoj meri, a ja sam imala sreće da toga bude kad sam bila đak, jeste razvijanje kritičkog mišljenja, učenje dece kako se razmišlja i promišljanje pročitanog na časovima književnosti. Bila sam te sreće da imam sjajnu profesorku srpskog koja je sa nama na časovima književnosti razgovarala o književnosti, pitala nas, slušala šta mislimo. Što se gramatike tiče, rekla bih da nedostaje razumevanja jezika kao sistema, pa onda ni rezultati dece nisu sjajni.

Vrlo ste aktivni na društvenim mrežama. Može li se reći da pametno angažovanje na društvenim mrežama predstavlja značajan profesionalni impuls?

Ja volim mreže i sasvim mi je prirodno da se na njima pojavljujem i dajem svoja mišljenja, a u profesionalnom smislu donele su mi ono što se zove – šire prepoznatljiv lični brend u oblasti kojom se bavim. Umesto da ostanem poznata samo u krugu kolega koji me znaju sa fakulteta i mojih đaka, postala sam vidljivija i onima koje ne znam. Nemam nikakva negativna iskustva na mrežama, jer sam vrlo transparentna, imam jasne granice u javnom prostoru, direktna sam i nemam nikakav problem da sa svakim razgovaram onako kako je potrebno. Ako je to blok, onda blok.

Postoji li kod vas, možda, slutnja da će jednoga dana naši potomci, iako im je to maternji jezik, morati da uče srpski kao da su stranci?

Ne znam da li će se to desiti, ali ako se i desi, pa dobro, šta da radimo, učiće ga kao stranci i naučiće ga. A sigurno će u jednom momentu oni ili njihovi praunuci poželeti da uče srpski. Kako znam? Kao prvo, godinama radim sa decom naših ljudi iz inostranstva. I pre osnivanja ove škole radila sam s njima, a sada posebno. Trenutno sam u Americi, među našom starom dijasporom i mnogi od njih nikada nisu ni bili u Srbiji, ali njihovi unuci sad polako počinju da uče srpski. Mnogi ga i znaju, učili su ga od roditelja, baba, deda, u srpskim školama pri crkvi... Veze s našom crkvom i jezikom ovde su mnogo jake, vuče krv predaka, što bi se reklo, čak i kad ljudi nisu toga svesni. Prema tome, ako ga naši potomci i budu učili kao strani, a ja se nadam da će ga učiti makar kao zavičajni/nasledni, nema veze, samo neka ga uče. A hoće. Kasnije ili pre.