Strasna želja za knjigom

Srpska kultura ove sezone obeležava devet decenija od rođenja Dragiše Vitoševića, plodnog književnog istoričara i teoretičara, zatim esejiste i kritičara, istraživača sela i narodne kulture. Vitošević je rođen 14. juna 1935. u gružanskom selu Bare, nedaleko od Kragujevca. Poginuo je 4. avgusta 1987. u saobraćajnoj nesreći na auto-putu kod Siska – na putu za Pariz, gde je kod čuvenog profesora Renea Etijambla na Sorboni dovršavao svoj drugi doktorat. Pre toga doktorirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu i zaposlio se kao istraživač na Institutu za književnost.

Iako je u književnost ušao kao pesnik i pripovedač (saradnik Letopisa Matice srpske od svoje devetnaeste godine), Vitošević je najdublji trag ostavio kao sistematičan istraživač srpske književnosti u celini, a posebno srpskog pesništva u prvoj deceniji 20. veka. Njegova dvotomna studija na ovu temu, osim glavnih tokova i autora, osvetlila je i duh čitavog perioda, kao i skrajnute umetničke pojave i zaboravljene pesničke pravce i tendencije. Vitošević je detaljno proučio razmere književne evolucije i smenu društvenih i umetničkih epoha, dajući pouzdanu osnovu za istorijsku i stilsku periodizaciju moderne srpske književnosti. Potonja istraživanja drugih autora su te pionirske stavove samo potvrdila. U svojoj „Istoriji srpske književne kritike” (2008), akademik Predrag Palavestra napisao je kako je Vitošević, osim „strasne želje za knjigom i gladi za znanjem”, imao pouzdana merila kojima je snažno i nepomerivo osvetlio „silne stvaralačke energije srpskog modernizma kao važnu polugu u razvitku nacionalne kulture dvadesetog veka”.

Osim Palavestre, visoke ocene Vitoševićevih analiza dali su Vladeta R. Košutić, Vladeta Jerotić, Dušan Milačić, Aleksandar Petrov, Marko Nedić, Milutin Srećković, Jovan Pejčić i drugi.

Vitoševiću su bile bliske ideje Jovana Skerlića, čijem delu je posvetio nekoliko decenija. U dragocene doprinose spada Vitoševićev rad na dešifrovanju oko 400 Skerlićevih nepotpisanih tekstova ili priloga objavljenih pod pseudonimom. Neke od rukopisa Dragiše Vitoševića priredile su i objavile posle njegove smrti supruga Vjera i kćerka Nevena, takođe književnice. Tu spada i komparativna studija „Smisao sličnosti u književnosti”, koju je Vitošević nameravao da odbrani na Sorboni. Njegov mentor Rene Etijambl – poznat i našoj javnosti po zalaganju za čistotu francuskog jezika – rekao je jednom prilikom: „Želim za života da vidim još samo dve knjige – jedna od njih je Vitoševićeva.” Etijambl je umro 2002, pomalo zaboravljen i od Srba i od Francuza.

Dragiša Vitošević ima poseban tematski krug tekstova o stvaraocima sa sela, ponajpre književnim, a potom i likovnim. Zajedno sa Dobricom Erićem objavio je 1963. antologiju „Orfej među šljivama”, a kasnije ustanovio i afirmisao sintagmu „Gružanska pesnička škola”. Osim o Eriću, pisao je i o drugim darovitim stvaraocima sa sela. Oktobra 1968. taj napor krunisan je pojavom „Raskovnika”, čiji je podnaslov bio „Časopis za književnost i kulturu na selu”. Vitošević je godinama bio glavni urednik ovog glasila, koji se pripremao u njegovom malom stanu.

Iako evropski obrazovan, kosmopolita i poliglota, Vitošević je cenio i duhovne vrednosti Istoka, posebno ruskog, indijskog i kineskog naroda. Dobro je razumevao kompleksnost odnosa Evrope prema malim balkanskim narodima, posebno srpskom. Zalagao se za tzv. dijalektiku povratka, kao što su to činili Dositej i Vuk. Ustajao je protiv podražavanja i nekritičkog prihvatanja evropskih duhovnih i drugih produkata. Smatrao je da treba izučiti stvarne evropske vrednosti, prihvatiti ono što je korisno za nas i vratiti se u Srbiju (kao što je i sam uradio).

U intervjuu koji je dao potpisniku ovih redova za knjigu „Deset portreta i deset razgovora”, Vitošević je 1980. ovako video naš odnos i naše nesporazume s Evropom:

„Sasvim je prirodno što smo, izlazeći iz opanaka, blata i turskog ropstva, upirali oči ka Evropi – to je zapravo bio jedini naš izlaz – ali je zlo što smo često bili zasenjeni njome i ostajali na pola puta, ne umejući da se vratimo. Zaboravili smo da za svet i Evropu možemo biti zanimljivi ne po onome što otuda možemo uzeti, već po onome što možemo pružiti. A prirodno je da se daje nešto svoje, ne tuđe: smerni dar vezilje i tkalje, a ne uvezene jevtine đinđuve.”

Iako težak invalid, zbog bolesti preležanih u detinjstvu, Vitošević se, uprkos telesnim ograničenjima, radosno kretao kroz zabačene delove Srbije, beležio i objavljivao dotle zapretano blago. Govorio je da Vuk nije svuda stigao, ni sve zabeležio, te da se današnji vukovci takođe moraju napajati na narodnim vrelima. Nije bio bez uzvraćene pažnje i ljubavi srpskog naroda, ali je ipak otišao sa ovog sveta bez Vukove nagrade. Ponavljao je da Vuka treba nastavljati, a ne samo proslavljati, a na podsećanja na teškoće u afirmisanju izvornih vrednosti našeg sela citirao je rečenicu koju je, usred raskovničkih nevolja (koje su, na kraju, dovele i do gašenja „Raskovnika”), izgovorio profesor Vladeta R. Košutić:

„Zamislite kako je tek bilo Vuku sa nepismenim knezom Milošem!”