Страсна жеља за књигом

Српска култура ове сезоне обележава девет деценија од рођења Драгише Витошевића, плодног књижевног историчара и теоретичара, затим есејисте и критичара, истраживача села и народне културе. Витошевић је рођен 14. јуна 1935. у гружанском селу Баре, недалеко од Крагујевца. Погинуо је 4. августа 1987. у саобраћајној несрећи на ауто-путу код Сиска – на путу за Париз, где је код чувеног професора Ренеа Етијамбла на Сорбони довршавао свој други докторат. Пре тога докторирао је на Филолошком факултету у Београду и запослио се као истраживач на Институту за књижевност.

Иако је у књижевност ушао као песник и приповедач (сарадник Летописа Матице српске од своје деветнаесте године), Витошевић је најдубљи траг оставио као систематичан истраживач српске књижевности у целини, а посебно српског песништва у првој деценији 20. века. Његова двотомна студија на ову тему, осим главних токова и аутора, осветлила је и дух читавог периода, као и скрајнуте уметничке појаве и заборављене песничке правце и тенденције. Витошевић је детаљно проучио размере књижевне еволуције и смену друштвених и уметничких епоха, дајући поуздану основу за историјску и стилску периодизацију модерне српске књижевности. Потоња истраживања других аутора су те пионирске ставове само потврдила. У својој „Историји српске књижевне критике” (2008), академик Предраг Палавестра написао је како је Витошевић, осим „страсне жеље за књигом и глади за знањем”, имао поуздана мерила којима је снажно и непомериво осветлио „силне стваралачке енергије српског модернизма као важну полугу у развитку националне културе двадесетог века”.

Осим Палавестре, високе оцене Витошевићевих анализа дали су Владета Р. Кошутић, Владета Јеротић, Душан Милачић, Александар Петров, Марко Недић, Милутин Срећковић, Јован Пејчић и други.

Витошевићу су биле блиске идеје Јована Скерлића, чијем делу је посветио неколико деценија. У драгоцене доприносе спада Витошевићев рад на дешифровању око 400 Скерлићевих непотписаних текстова или прилога објављених под псеудонимом. Неке од рукописа Драгише Витошевића приредиле су и објавиле после његове смрти супруга Вјера и кћерка Невена, такође књижевнице. Ту спада и компаративна студија „Смисао сличности у књижевности”, коју је Витошевић намеравао да одбрани на Сорбони. Његов ментор Рене Етијамбл – познат и нашој јавности по залагању за чистоту француског језика – рекао је једном приликом: „Желим за живота да видим још само две књиге – једна од њих је Витошевићева.” Етијамбл је умро 2002, помало заборављен и од Срба и од Француза.

Драгиша Витошевић има посебан тематски круг текстова о ствараоцима са села, понајпре књижевним, а потом и ликовним. Заједно са Добрицом Ерићем објавио је 1963. антологију „Орфеј међу шљивама”, а касније установио и афирмисао синтагму „Гружанска песничка школа”. Осим о Ерићу, писао је и о другим даровитим ствараоцима са села. Октобра 1968. тај напор крунисан је појавом „Расковника”, чији је поднаслов био „Часопис за књижевност и културу на селу”. Витошевић је годинама био главни уредник овог гласила, који се припремао у његовом малом стану.

Иако европски образован, космополита и полиглота, Витошевић је ценио и духовне вредности Истока, посебно руског, индијског и кинеског народа. Добро је разумевао комплексност односа Европе према малим балканским народима, посебно српском. Залагао се за тзв. дијалектику повратка, као што су то чинили Доситеј и Вук. Устајао је против подражавања и некритичког прихватања европских духовних и других продуката. Сматрао је да треба изучити стварне европске вредности, прихватити оно што је корисно за нас и вратити се у Србију (као што је и сам урадио).

У интервјуу који је дао потписнику ових редова за књигу „Десет портрета и десет разговора”, Витошевић је 1980. овако видео наш однос и наше неспоразуме с Европом:

„Сасвим је природно што смо, излазећи из опанака, блата и турског ропства, упирали очи ка Европи – то је заправо био једини наш излаз – али је зло што смо често били засењени њоме и остајали на пола пута, не умејући да се вратимо. Заборавили смо да за свет и Европу можемо бити занимљиви не по ономе што отуда можемо узети, већ по ономе што можемо пружити. А природно је да се даје нешто своје, не туђе: смерни дар везиље и ткаље, а не увезене јевтине ђинђуве.”

Иако тежак инвалид, због болести прележаних у детињству, Витошевић се, упркос телесним ограничењима, радосно кретао кроз забачене делове Србије, бележио и објављивао дотле запретано благо. Говорио је да Вук није свуда стигао, ни све забележио, те да се данашњи вуковци такође морају напајати на народним врелима. Није био без узвраћене пажње и љубави српског народа, али је ипак отишао са овог света без Вукове награде. Понављао је да Вука треба настављати, а не само прослављати, а на подсећања на тешкоће у афирмисању изворних вредности нашег села цитирао је реченицу коју је, усред расковничких невоља (које су, на крају, довеле и до гашења „Расковника”), изговорио професор Владета Р. Кошутић:

„Замислите како је тек било Вуку са неписменим кнезом Милошем!”