Emanuel Ruben: Žene su te koje imaju glas

Upravo sam mislio na Kiša i Andrića dok sam pisao roman „Mediteranke”. Na Kišovu porodičnu sagu i na Andrićev most na Drini, odnosno na knjigu „Na Drini ćuprija”, otkrio je francuski pisac Emanuel Ruben, koji je nedavno bio gost „Trga pesnika” u budvanskom Starom gradu. Ruben je autor koji svojom poetikom značajno oblikuje savremene tokove francuske književnosti, a roman „Mediteranke”, koji je predstavljen budvanskoj publici, proglašen je najboljim istorijskim romanom 2022. godine.

Ovo delo inspirisano je ženskim članicama Rubenove porodice, pripadnicama jevrejske zajednice iz Alžira, koje su pričama, često u kuhinji, sačuvale ono što istorija i ratovi nisu uspeli da zapišu.

– Znao sam odavno da ću napisati ovaj roman zato što sam odrastao u porodici veoma sličnoj naratorovoj. Kao što je to često slučaj u jevrejskim porodicama, žene su te koje imaju glas. One prenose porodično nasleđe, čuvaju priče, pripovedaju istoriju. U kuhinji, dok bi pripremale kus-kus ili ribu, žene iz moje porodice pričale su priče. To su bile moje prve istorije. Svaka nova priča bila je nova epizoda. Tim ženama sam želeo da odam počast. Promenio sam imena svih osim bake Baje. Njenog imena nisam mogao da se odreknem jer ono, arapsko, nosi samu suštinu njene ličnosti. Muškarci su ratovali i najčešće su ćutali. Teško im je bilo da govore, naročito jer su mnogi od njih ratovali u Alžiru, na strani Francuske, protiv muslimanskih Arapa sa kojima su do tada vekovima živeli. I to u ratu koji je bio izgubljen – kazao je Emanuel Ruben istakavši da je namerno izabrao geografski termin da bi ujedinio ono što istorija deli.

U središtu romana „Mediteranke” je devetokraki svećnjak, simbol jevrejske tradicije, koji postaje metafora porodičnog kontinuiteta i sećanja, koji je, kako je primetila Božena Jelušić, po svojoj istorijskoj dimenziji blizak Andrićevom istorijskom romanu.

– Motiv „Na Drini ćuprija” naročito me je naveo da istoriju posmatram kroz istoriju jednog predmeta. Motiv Andrićevog mosta mi je s jedne strane omogućio da, polazeći od jednog predmeta, ispisujem čitavu porodičnu istoriju, ali i istoriju grada. Naime, Konstantin je grad na steni koji gleda na veliki jarak i on leži na sedam visećih mostova koji su građeni od Rimljana do Francuza, dakle, kroz vekove. Tako da i u tom smislu postoje odjeci Andrića u ovom romanu. Mislim da književnost u tom smislu može mnogo da učini – rekao je Ruben.

Jedna od najprepoznatljivijih stilskih figura romana „Mediteranke” je kumulativno nabrajanje, dugačke rečenice nabijene detaljima koje, poput ritma iz Biblije, nose i teret i snagu sećanja. U najpotresnijim delovima romana, nabrajanje služi da se dočara sav užas istorije, naročito u opisu pogroma Jevreja u Konstantinu 1934. godine.

– Rešio sam da ovaj masakr, tj. pogrom nad Jevrejima ispričam iz perspektive jednog deteta, tačnije devojčice koje je, kada su se ti događaji dešavali, prebegla kod komšija muslimana koji su je sakrili u jednu peć za hleb. Upravo ta epizoda govori o tome kako su Jevreji i muslimani tada živeli zajedno i kako su pomagali jedni drugima i kako su, na primer, Jevreji dolazili kod muslimana da, pored ostalog, spremaju hleb i slično. Naravno, dobar deo detalja kako bih opisao ovu epizodu morao sam da izmislim, iako mi je jedan deo priče ispričala moja porodica, a u tom dopisivanju događaja inspirisao sam se ne samo dokumentarnim istraživanjem, odnosno tj., već i književnošću. Između ostalog me je nadahnula i Kišova knjiga „Bašta, pepeo”, koja govori o masakru u Novom Sadu, u kome sam živeo – dodao je Ruben.