Емануел Рубен: Жене су те које имају глас

Управо сам мислио на Киша и Андрића док сам писао роман „Медитеранке”. На Кишову породичну сагу и на Андрићев мост на Дрини, односно на књигу „На Дрини ћуприја”, открио је француски писац Емануел Рубен, који је недавно био гост „Трга песника” у будванском Старом граду. Рубен је аутор који својом поетиком значајно обликује савремене токове француске књижевности, а роман „Медитеранке”, који је представљен будванској публици, проглашен је најбољим историјским романом 2022. године.

Ово дело инспирисано је женским чланицама Рубенове породице, припадницама јеврејске заједнице из Алжира, које су причама, често у кухињи, сачувале оно што историја и ратови нису успели да запишу.

– Знао сам одавно да ћу написати овај роман зато што сам одрастао у породици веома сличној нараторовој. Као што је то често случај у јеврејским породицама, жене су те које имају глас. Оне преносе породично наслеђе, чувају приче, приповедају историју. У кухињи, док би припремале кус-кус или рибу, жене из моје породице причале су приче. То су биле моје прве историје. Свака нова прича била је нова епизода. Тим женама сам желео да одам почаст. Променио сам имена свих осим баке Баје. Њеног имена нисам могао да се одрекнем јер оно, арапско, носи саму суштину њене личности. Мушкарци су ратовали и најчешће су ћутали. Тешко им је било да говоре, нарочито јер су многи од њих ратовали у Алжиру, на страни Француске, против муслиманских Арапа са којима су до тада вековима живели. И то у рату који је био изгубљен – казао је Емануел Рубен истакавши да је намерно изабрао географски термин да би ујединио оно што историја дели.

У средишту романа „Медитеранке” је деветокраки свећњак, симбол јеврејске традиције, који постаје метафора породичног континуитета и сећања, који је, како је приметила Божена Јелушић, по својој историјској димензији близак Андрићевом историјском роману.

– Мотив „На Дрини ћуприја” нарочито ме је навео да историју посматрам кроз историју једног предмета. Мотив Андрићевог моста ми је с једне стране омогућио да, полазећи од једног предмета, исписујем читаву породичну историју, али и историју града. Наиме, Константин је град на стени који гледа на велики јарак и он лежи на седам висећих мостова који су грађени од Римљана до Француза, дакле, кроз векове. Тако да и у том смислу постоје одјеци Андрића у овом роману. Мислим да књижевност у том смислу може много да учини – рекао је Рубен.

Једна од најпрепознатљивијих стилских фигура романа „Медитеранке” је кумулативно набрајање, дугачке реченице набијене детаљима које, попут ритма из Библије, носе и терет и снагу сећања. У најпотреснијим деловима романа, набрајање служи да се дочара сав ужас историје, нарочито у опису погрома Јевреја у Константину 1934. године.

– Решио сам да овај масакр, тј. погром над Јеврејима испричам из перспективе једног детета, тачније девојчице које је, када су се ти догађаји дешавали, пребегла код комшија муслимана који су је сакрили у једну пећ за хлеб. Управо та епизода говори о томе како су Јевреји и муслимани тада живели заједно и како су помагали једни другима и како су, на пример, Јевреји долазили код муслимана да, поред осталог, спремају хлеб и слично. Наравно, добар део детаља како бих описао ову епизоду морао сам да измислим, иако ми је један део приче испричала моја породица, а у том дописивању догађаја инспирисао сам се не само документарним истраживањем, односно тј., већ и књижевношћу. Између осталог ме је надахнула и Кишова књига „Башта, пепео”, која говори о масакру у Новом Саду, у коме сам живео – додао је Рубен.