Svi viču, da li neko vesla

Posle dvanaest objavljenih priloga (ekonomista, bankara, privrednika) o merama koje bi valjalo preuzeti u aktuelnoj krizi, preostaje nam da zaključimo da vlada Srbije treba što pre da formira tim stručnjaka koji bi predložio odgovarajući antikrizni program. U vladi kažu da je i budžet antikrizni i da se sve državne institucije prilagođavaju novoj situaciji, ali „Politikini” autori u rubrici „Šta da se radi” očekuju ofanzivniji nastup države koji nameće i odgovarajuće institucionalne promene. Pa možda i rekonstrukciju vlade. Jer, sve zemlje se prilagođavaju novim okolnostima.

U našem slučaju, naročito se oseća potreba za boljim organizovanjem kako bismo pomogli izvoznicima. Da li zbog toga treba formirati ,,ministarstvo za izvoz” ili neku sličnu instituciju teško je reći, ali smisao promena bi trebalo da bude u tome da, kako reče jedan od autora, ,,prestanemo da svi vičemo i tražimo pomoć” nego da i preduzmemo niz mera kako bismo povećali prodaju naše robe u inostranstvu. Pogotovo kada srpske izvozne kompanije pominju za trećinu manje ugovorenih izvoznih poslova u prvoj polovini 2009.

Porast izvoza se pokazuje kao prioritet jer je potrošnja velikim delom finansirana prilivom kapitala iz inostranstva, a taj priliv je već sada vidno smanjen.

Drugo je pitanje šta Srbija može da izvozi. Uglavnom se pominju poljoprivredni proizvodi i prehrambena industrija, zatim građevinske usluge i energetika. Pitanje je i kome možemo da izvozimo. To su pre svega zemlje u okruženju (Cefta) i Rusija, mada su te države takođe u krizi.

Većina naših autora smatra da bi zbog stimulacije izvoza (zemlje EU oslobađaju izvoznike plaćanja PDV-a) i destimulacije uvoza dinar trebalo da devalvira, ali valjalo bi čuti i predstavnike NBS koji se protive takvoj meri. Pa i one ekonomiste koji upozoravaju da svako depresiranje dinara pogoršava bilansnu poziciju zadužene privrede, a i stanovništva opterećenog deviznim kreditima. Precenjeni dinar, s druge strane, veštački povećava kupovnu moć, i to na račun priliva kapitala iz inostranstva i novih dugova. Političarima i guvernerima je drago da pomažu narodu povećavajući mu standard, ali ekonomisti upozoravaju da je reč o veštačkoj jeftinoći.

Jedan od naših prioriteta je i kupovina domaćih proizvoda jer setime obezbeđuju plasman i nova proizvodnja.

Potrebne su i hitne mere vlade kojima se demonstrira štednja na svakom mestu u državi: da se dokaže da su nedopustivo visoke plate i nadoknade u javnim preduzećima i institucijama pod državnom kontrolom već smanjene, da se kaiš zaista steže tamo gde je to ne samo moguće nego i pravedno.

„Nekoliko godina smo bili na vrhu jednog velikog talasa, a sada tonemo nadole. Dok smo bili na vrhu koristili smo snagu talasa i – nismo veslali. Sada počinjemo da paničimo plašeći se da će nas talas poklopiti. Ne vidim još uvek da neko vesla”, primetio je jedan od ekonomista opisujući atmosferu koja trenutno vlada u društvu.

Deo te atmosfere iskazuju i naši čitaoci na ,,Politikinom” sajtu. Kažu da srpski izvoz ne sputava precenjeni dinar nego to što nemamo šta da izvozimo. Zatim, da nas jačanje poljoprivredne proizvodnje radi izvoza neće izvući iz krize jer „na Zapadu prosipaju mleko”. Jedan čitalac kaže da treba drastično oporezovati uvoz potrošne robe podložne supstituciji, pogotovo one luksuzne. Monopole bi trebalo razbiti porezom. Drugi, pak, primećuje da radnike sada pozivaju na dogovor s vladom i tajkunima. Ni vlada ni tajkuni nisu pozivali radnike na dogovor kad su prodavali fabrike za tri evra, a sad ih pozivaju na solidarnost kad fabrike treba da propadnu.

Ovi komentari samo ilustruju svu složenost trenutka u kojem (raštimovana) vlada mora pred javnost s programom mera protiv krize.