Сви вичу, да ли неко весла

После дванаест објављених прилога (економиста, банкара, привредника) о мерама које би ваљало преузети у актуелној кризи, преостаје нам да закључимо да влада Србије треба што пре да формира тим стручњака који би предложио одговарајући антикризни програм. У влади кажу да је и буџет антикризни и да се све државне институције прилагођавају новој ситуацији, али „Политикини” аутори у рубрици „Шта да се ради” очекују офанзивнији наступ државе који намеће и одговарајуће институционалне промене. Па можда и реконструкцију владе. Јер, све земље се прилагођавају новим околностима.

У нашем случају, нарочито се осећа потреба за бољим организовањем како бисмо помогли извозницима. Да ли због тога треба формирати ,,министарство за извоз” или неку сличну институцију тешко је рећи, али смисао промена би требало да буде у томе да, како рече један од аутора, ,,престанемо да сви вичемо и тражимо помоћ” него да и предузмемо низ мера како бисмо повећали продају наше робе у иностранству. Поготово када српске извозне компаније помињу за трећину мање уговорених извозних послова у првој половини 2009.

Пораст извоза се показује као приоритет јер је потрошња великим делом финансирана приливом капитала из иностранства, а тај прилив је већ сада видно смањен.

Друго је питање шта Србија може да извози. Углавном се помињу пољопривредни производи и прехрамбена индустрија, затим грађевинске услуге и енергетика. Питање је и коме можемо да извозимо. То су пре свега земље у окружењу (Цефта) и Русија, мада су те државе такође у кризи.

Већина наших аутора сматра да би због стимулације извоза (земље ЕУ ослобађају извознике плаћања ПДВ-а) и дестимулације увоза динар требало да девалвира, али ваљало би чути и представнике НБС који се противе таквој мери. Па и оне економисте који упозоравају да свако депресирање динара погоршава билансну позицију задужене привреде, а и становништва оптерећеног девизним кредитима. Прецењени динар, с друге стране, вештачки повећава куповну моћ, и то на рачун прилива капитала из иностранства и нових дугова. Политичарима и гувернерима је драго да помажу народу повећавајући му стандард, али економисти упозоравају да је реч о вештачкој јефтиноћи.

Један од наших приоритета је и куповина домаћих производа јер сетиме обезбеђују пласман и нова производња.

Потребне су и хитне мере владе којима се демонстрира штедња на сваком месту у држави: да се докаже да су недопустиво високе плате и надокнаде у јавним предузећима и институцијама под државном контролом већ смањене, да се каиш заиста стеже тамо где је то не само могуће него и праведно.

„Неколико година смо били на врху једног великог таласа, а сада тонемо надоле. Док смо били на врху користили смо снагу таласа и – нисмо веслали. Сада почињемо да паничимо плашећи се да ће нас талас поклопити. Не видим још увек да неко весла”, приметио је један од економиста описујући атмосферу која тренутно влада у друштву.

Део те атмосфере исказују и наши читаоци на ,,Политикином” сајту. Кажу да српски извоз не спутава прецењени динар него то што немамо шта да извозимо. Затим, да нас јачање пољопривредне производње ради извоза неће извући из кризе јер „на Западу просипају млеко”. Један читалац каже да треба драстично опорезовати увоз потрошне робе подложне супституцији, поготово оне луксузне. Монополе би требало разбити порезом. Други, пак, примећује да раднике сада позивају на договор с владом и тајкунима. Ни влада ни тајкуни нису позивали раднике на договор кад су продавали фабрике за три евра, а сад их позивају на солидарност кад фабрике треба да пропадну.

Ови коментари само илуструју сву сложеност тренутка у којем (раштимована) влада мора пред јавност с програмом мера против кризе.