Neostvarena želja iz Drugog svetskog rata

Navršava se 80 godina od završetka Drugog svetskog rata, pa se tim povodom setih zanimljive priče iz tog vremena. Krajem zime 1945. godine, dok su se na Sremskom frontu još vodile ogorčene borbe protiv nemačkog okupatora, naše selo je već bilo oslobođeno. Jednog jutra, mi đaci četvororazredne osnovne škole dolazeći na nastavu iznenada smo ugledali u dvorištu seoske kafane, koja se, kao i škola, nalazila u centru naselja, grupu od oko dvadesetak vojnika u neobičnim uniformama. Čusmo da su to italijanski partizani, čija se brigada na Sremskom frontu zajedno sa našom vojskom bori protiv fašista, a oni su ovde na posebnom zadatku, pod vođstvom našeg oficira. Za vreme velikog odmora nas nekoliko mališana dođosmo opet da vidimo šta se dešava. Vojnici behu podeljeni u dve grupe. Jedna je dugačkim testerama sekla drvene trupce, kojih je bilo puno dvorište, a druga je odsečene delove alatima oblikovala u četvrtaste grede koje su, kasnije smo to saznali, svako veče nekud odvožene kamionom.

Sutradan u isto vreme nađosmo se kraj kafanskog dvorišta baš kad su vojnici doručkovali. Videvši kako ih radoznalo posmatramo, jedan od njih se uputi ka nama i stade baš ispred mene, pružajući ruku da se pozdravimo. Reče da se zove Antonio Brijenci i da je iz italijanskog grada Napulja. Zatim me na prilično solidnom našem jeziku, za koji kasnije objasni da ga je naučio družeći se na frontu sa srpskim borcima, upita kako mi je ime, koliko godina imam i u koji razred idem. Pošto odgovorih, pomilova me po kosi govoreći da je i njegov sinčić istih godina i takođe ide u osnovnu školu, ali se zbog ratnih dešavanja nisu duže vreme videli. Onda se ja zainteresovah šta imaju za doručak. „Kako kad, ali brzo se ogladni, a posao je dosta naporan”, reče slegavši ramenima. Beše mi ga žao, pa sutradan pred polazak u školu, kad mi majka po običaju stavi u torbicu lepinjicu filovanu kajmakom za užinu, rekoh da doda još jednu za mog druga koji je siromašan. A kad se nađoh s Antonijem izvadih onaj hlepčić uvijen u salvetu i stavih ga u džep njegove bluze. Ovaj gest ga iznenadi, pa se prilično zbunjen zahvaljivaše čas govoreći „gracije”, a čas „hvala”. Od tada sam svakog dana imao u torbici dve užine – za sebe i Antonija, koji se po običaju zahvaljivao i na našem i na italijanskom jeziku. Pričao mi je o italijanskim partizanima, Napulju, porodici i svom sinčiću, a ja njemu o našem selu, školi, svojim roditeljima.

Posle desetak dana našem lepom druženju dođe kraj. Antonio snuždenog lica saopšti da odlaze iz našeg sela pošto su završili predviđeni posao. Zatim mi toplo zahvali za sve što sam za njega učinio i reče da će uvek pamtiti ovo naše druženje. Zamoli me i da kada odrastem obavezno dođem u Napulj i budem njegov dragi gost. Pruži mi i papirić s upisanom njegovom adresom dodavši da kada stignem u njegov grad u javnoj govornici u imeniku potražim njegov broj telefona i javim se kako bi me dočekao. Potom me očinski zagrli i poljubi, pa vidno uzbuđen hitro krenu natrag, osvrnuvši se još jednom i mahnu mi, na šta mu otpozdravih na isti način, dok mi suza skliznu niz obraz.

Posle osnovne škole završio sam gimnaziju, pa fakultet i zaposlio se u našem glavnom gradu, a sve to vreme u meni je tinjala želja da jednom odem u Napulj i sada kao odrastao čovek, vidim se sa Antonijem. Najzad, u proleće 1965. godine, ukaza se takva prilika: jedna turistička agencija reklamirala je desetodnevno putovanje avionom u Italiju s posetom Rimu, Firenci i Napulju. Odmah sam se prijavio i već nakon desetak dana krenuo na dugo željeno putovanje. Posle Rima i Firence stigosmo u Napulj, gde je programom bio predviđen trodnevni boravak. Prvog dana razgledali smo grad, a drugog, posle obilaska Pompeje i Herkulanuma dobismo slobodno popodne. Iskoristih priliku, priđoh našem vodiču, vrlo simpatičnom mladiću, ispričah mu sve o svom druženju s Antonijem u detinjstvu i rekoh da bih želeo dok sam ovde da se posle toliko vremena vidim s njim. Pošto sam odavno izgubio papirić s njegovom adresom, pokušao bih, kako mi je Antonio svojevremeno savetovao, da u javnoj govornici u telefonskom imeniku nađem njegov broj i javim se, pa ako bude sreće da se čujemo, a potom i vidimo. Bilo bi to kao u kakvoj bajci. Zamolih vodiča, pošto zna italijanski jezik, da mi u tome pomogne na šta rado pristade.

Ubrzo se nađosmo kraj jedne govornice, moj saputnik uđe unutra, ali posle dužeg razgledanja zatvori imenik, izađe i razočarano reče kako je video čak 15 brojeva ispred kojih je ispisano ime Antonio Brijenci. „A da bismo saznali koji pripada našem Antoniju morali bismo da se na svaki ponaosob javimo, obavimo odgovarajući razgovor i objasnimo ko smo i šta želimo. A to bi ko zna koliko dugo potrajalo s neizvesnim ishodom. Nemoguća misija, zar ne, gospodine.”

„Da, potpuno ste u pravu”, odgovorih potišteno, shvatajući u tom času da jedna davnašnja želja odlazi u nepovrat i ostaje zauvek neostvarena.

Sveta Jokić,

Beograd