Неостварена жеља из Другог светског рата

Навршава се 80 година од завршетка Другог светског рата, па се тим поводом сетих занимљиве приче из тог времена. Крајем зиме 1945. године, док су се на Сремском фронту још водиле огорчене борбе против немачког окупатора, наше село је већ било ослобођено. Једног јутра, ми ђаци четвороразредне основне школе долазећи на наставу изненада смо угледали у дворишту сеоске кафане, која се, као и школа, налазила у центру насеља, групу од око двадесетак војника у необичним униформама. Чусмо да су то италијански партизани, чија се бригада на Сремском фронту заједно са нашом војском бори против фашиста, а они су овде на посебном задатку, под вођством нашег официра. За време великог одмора нас неколико малишана дођосмо опет да видимо шта се дешава. Војници беху подељени у две групе. Једна је дугачким тестерама секла дрвене трупце, којих је било пуно двориште, а друга је одсечене делове алатима обликовала у четвртасте греде које су, касније смо то сазнали, свако вече некуд одвожене камионом.

Сутрадан у исто време нађосмо се крај кафанског дворишта баш кад су војници доручковали. Видевши како их радознало посматрамо, један од њих се упути ка нама и стаде баш испред мене, пружајући руку да се поздравимо. Рече да се зове Антонио Бријенци и да је из италијанског града Напуља. Затим ме на прилично солидном нашем језику, за који касније објасни да га је научио дружећи се на фронту са српским борцима, упита како ми је име, колико година имам и у који разред идем. Пошто одговорих, помилова ме по коси говорећи да је и његов синчић истих година и такође иде у основну школу, али се због ратних дешавања нису дуже време видели. Онда се ја заинтересовах шта имају за доручак. „Како кад, али брзо се огладни, а посао је доста напоран”, рече слегавши раменима. Беше ми га жао, па сутрадан пред полазак у школу, кад ми мајка по обичају стави у торбицу лепињицу филовану кајмаком за ужину, рекох да дода још једну за мог друга који је сиромашан. А кад се нађох с Антонијем извадих онај хлепчић увијен у салвету и ставих га у џеп његове блузе. Овај гест га изненади, па се прилично збуњен захваљиваше час говорећи „грације”, а час „хвала”. Од тада сам сваког дана имао у торбици две ужине – за себе и Антонија, који се по обичају захваљивао и на нашем и на италијанском језику. Причао ми је о италијанским партизанима, Напуљу, породици и свом синчићу, а ја њему о нашем селу, школи, својим родитељима.

После десетак дана нашем лепом дружењу дође крај. Антонио снужденог лица саопшти да одлазе из нашег села пошто су завршили предвиђени посао. Затим ми топло захвали за све што сам за њега учинио и рече да ће увек памтити ово наше дружење. Замоли ме и да када одрастем обавезно дођем у Напуљ и будем његов драги гост. Пружи ми и папирић с уписаном његовом адресом додавши да када стигнем у његов град у јавној говорници у именику потражим његов број телефона и јавим се како би ме дочекао. Потом ме очински загрли и пољуби, па видно узбуђен хитро крену натраг, осврнувши се још једном и махну ми, на шта му отпоздравих на исти начин, док ми суза склизну низ образ.

После основне школе завршио сам гимназију, па факултет и запослио се у нашем главном граду, а све то време у мени је тињала жеља да једном одем у Напуљ и сада као одрастао човек, видим се са Антонијем. Најзад, у пролеће 1965. године, указа се таква прилика: једна туристичка агенција рекламирала је десетодневно путовање авионом у Италију с посетом Риму, Фиренци и Напуљу. Одмах сам се пријавио и већ након десетак дана кренуо на дуго жељено путовање. После Рима и Фиренце стигосмо у Напуљ, где је програмом био предвиђен тродневни боравак. Првог дана разгледали смо град, а другог, после обиласка Помпеје и Херкуланума добисмо слободно поподне. Искористих прилику, приђох нашем водичу, врло симпатичном младићу, испричах му све о свом дружењу с Антонијем у детињству и рекох да бих желео док сам овде да се после толико времена видим с њим. Пошто сам одавно изгубио папирић с његовом адресом, покушао бих, како ми је Антонио својевремено саветовао, да у јавној говорници у телефонском именику нађем његов број и јавим се, па ако буде среће да се чујемо, а потом и видимо. Било би то као у каквој бајци. Замолих водича, пошто зна италијански језик, да ми у томе помогне на шта радо пристаде.

Убрзо се нађосмо крај једне говорнице, мој сапутник уђе унутра, али после дужег разгледања затвори именик, изађе и разочарано рече како је видео чак 15 бројева испред којих је исписано име Антонио Бријенци. „А да бисмо сазнали који припада нашем Антонију морали бисмо да се на сваки понаособ јавимо, обавимо одговарајући разговор и објаснимо ко смо и шта желимо. А то би ко зна колико дуго потрајало с неизвесним исходом. Немогућа мисија, зар не, господине.”

„Да, потпуно сте у праву”, одговорих потиштено, схватајући у том часу да једна давнашња жеља одлази у неповрат и остаје заувек неостварена.

Света Јокић,

Београд