Zima u Helsinkiju

Alarm na mom telefonu uporno zvoni, i para svojim prodornim zvukom još neprobuđeno finsko jutro. Moj srpska moždana hemisfera ne razume o čemu se radi, i misli, čemu ovaj zvuk kada je napolju mrkli mrak, ali impulsi iz finizirane hemisfere kreću u salvama, saopštavajući kako je to jedno obično zimsko finsko jutro, i kako je vreme da se krene na posao. Čemu čuđenje što je napolju noć, pa šta, ljudi izlaze noću, mnogi i rade noću, pa šta ako dan počinje kao noć, Finska ima svoje čari, i ovo je jedna od njih, zar ne?

Ali ”već” oko 9, vidimo nagoveštaje novog dana, sve deluje normalno, dan kao i svaki drugi reklo bi se. Na izlasku iz kuće delovalo je vedro, pomišljam, ma šta će mi kišobran, ko će još i to da nosi , ali kazna ubrzo stiže…neverovatna snežna oluja sa naletima vetra, podseća da je konačno zima stigla u Helsinki, nemilosrdno prosipajući krupne snežne pahulje, kao da želi da pokaže koliko je snažna.

Helsinki je grad kao stvoren za sneg i tek tada u kobinaciji sa jedinstvenom finskom prirodom izgleda potpuno čarobno. Ovo je možda jedini grad u kome sam uspeo da vidim toliko boja, sve nijanse zelenog u letnjem periodu, preko najraznovrsnijih crvenkasto narandžastih, da bi na kraju sve prešlo u jednu otmenu belinu, uživanje je gledati taj čisto beli pejzaž, u gradu koga zapljuskuje ledeno Baltičko more, i gde sve tada zaista postaje jedna prava zimska čarolija.(/slika2)

Međutim i u najhladnijim danima, srca stanovnika ovog grada su topla , i puna života, ma koliko se činilo da spavaju. U decembru ljudi kao da trče da iskoriste poslednje uzdahe kratkog zimskog dana , koji traje u decembru nešto manje od 6 sati. Međutim i kada padne mrak, ostaju mirisi pečenih badema, đumbira iz još toplih božićnih kolačića ,uz puno puno sjaja prebogato dekorisanih izloga, božićnih sveća i ukrasa na prozorima, samo prividno usnulog Helsinkija. Kroz grad odjekuju radosni glasovi dece sa mnogobrojnih otvorenih gradskih klizališta, a oštar finski vetar pronosi zvuke džingl bels koji se tek diskretno čuju i čine savršenom ovu zimsku bajku. Decembar u Helsinkiju obeležava i dan nezavisnosti Finske, kada svuda gordo stoje belo plave finske zastave, i dodaju nove nijanse ruhu ovog čarobnog severnog grada.

Pitanje je kako se jedno srpsko srce oseća ovde na severu, ali reći ću vam da kuca isto tako brzo kao i pre, sa istom onom energijom, ambicijom i entuzijazmom, i da nije tužno, jer i ovde ima puno dragih ljudi koji mu daju snagu da bude baš ono isto, dobro recimo skoro isto…, ali onda kada se avion približava aerodromu Beograd, crpi novu snagu i kuca brže nego ikad, svaki put sve brže i odlučnije, kao da se seća jednog 25 godina dugog života koji je bio, i koji se na trenutke ponovo vraća, makar dva puta godišnje…Ovo srpsko srce uči da se raduje nekim drugim stvarima, da voli neki drugačiji sneg i da zaigra na tople reči nekog do tada njemu stranog i neobičnog jezika… Svesno je da je moguće nakon dve godine zaljubiti se u jedan novi neobičan grad, ali i toga da se prva ljubav pamti celog života.

Radni dan je gotov, i ponovo je noć, ali i srpska hemisfera mozga to počinje da shvata, i ne smeta joj više…u početku se bunila, ali sada je već sve ok...čeka i ona svoje trenutke, kada će bar na kratko biti svoja na svome, na svega 3000 km odavde, i kada će uživati u nekim drugim mirisima bojama i zvucima, kojih nema na severu, već samo u jednom jedinom gradu na ovom svetu, mom Beogradu!