Зима у Хелсинкију

Аларм на мом телефону упорно звони, и пара својим продорним звуком још непробуђено финско јутро. Мој српска мождана хемисфера не разуме о чему се ради, и мисли, чему овај звук када је напољу мркли мрак, али импулси из финизиране хемисфере крећу у салвама, саопштавајући како је то једно обично зимско финско јутро, и како је време да се крене на посао. Чему чуђење што је напољу ноћ, па шта, људи излазе ноћу, многи и раде ноћу, па шта ако дан почиње као ноћ, Финска има своје чари, и ово је једна од њих, зар не?

Али ”већ” око 9, видимо наговештаје новог дана, све делује нормално, дан као и сваки други рекло би се. На изласку из куће деловало је ведро, помишљам, ма шта ће ми кишобран, ко ће још и то да носи , али казна убрзо стиже…невероватна снежна олуја са налетима ветра, подсећа да је коначно зима стигла у Хелсинки, немилосрдно просипајући крупне снежне пахуље, као да жели да покаже колико је снажна.

Хелсинки је град као створен за снег и тек тада у кобинацији са јединственом финском природом изгледа потпуно чаробно. Ово је можда једини град у коме сам успео да видим толико боја, све нијансе зеленог у летњем периоду, преко најразноврснијих црвенкасто наранџастих, да би на крају све прешло у једну отмену белину, уживање је гледати тај чисто бели пејзаж, у граду кога запљускује ледено Балтичко море, и где све тада заиста постаје једна права зимска чаролија.(/slika2)

Међутим и у најхладнијим данима, срца становника овог града су топла , и пуна живота, ма колико се чинило да спавају. У децембру људи као да трче да искористе последње уздахе кратког зимског дана , који траје у децембру нешто мање од 6 сати. Међутим и када падне мрак, остају мириси печених бадема, ђумбира из још топлих божићних колачића ,уз пуно пуно сјаја пребогато декорисаних излога, божићних свећа и украса на прозорима, само привидно уснулог Хелсинкија. Кроз град одјекују радосни гласови деце са многобројних отворених градских клизалишта, а оштар фински ветар проноси звуке џингл белс који се тек дискретно чују и чине савршеном ову зимску бајку. Децембар у Хелсинкију обележава и дан независности Финске, када свуда гордо стоје бело плаве финске заставе, и додају нове нијансе руху овог чаробног северног града.

Питање је како се једно српско срце осећа овде на северу, али рећи ћу вам да куца исто тако брзо као и пре, са истом оном енергијом, амбицијом и ентузијазмом, и да није тужно, јер и овде има пуно драгих људи који му дају снагу да буде баш оно исто, добро рецимо скоро исто…, али онда када се авион приближава аеродрому Београд, црпи нову снагу и куца брже него икад, сваки пут све брже и одлучније, као да се сећа једног 25 година дугог живота који је био, и који се на тренутке поново враћа, макар два пута годишње…Ово српско срце учи да се радује неким другим стварима, да воли неки другачији снег и да заигра на топле речи неког до тада њему страног и необичног језика… Свесно је да је могуће након две године заљубити се у један нови необичан град, али и тога да се прва љубав памти целог живота.

Радни дан је готов, и поново је ноћ, али и српска хемисфера мозга то почиње да схвата, и не смета јој више…у почетку се бунила, али сада је већ све ок...чека и она своје тренутке, када ће бар на кратко бити своја на своме, на свега 3000 км одавде, и када ће уживати у неким другим мирисима бојама и звуцима, којих нема на северу, већ само у једном једином граду на овом свету, мом Београду!