Zašto Bošnjaci mrze Ivu Andrića

Ako ste gledali izvrsnu autorsku igranu TV seriju Tike Stanića (scenario, režija, glavna uloga) o Ivi Andriću, morali ste zapaziti upadljivo veliko prisustvo, današnjoj mladeži malo poznatog lika, Rodoljuba Čolakovića. Drug Roćko je bio moćna figura stare komunističke garde, istovremeno lični i porodični intimni prijatelj, inače samozatajnog pisca, te nadasve veliki poklonik njegovog dela. Znalo se da bi Titu bilo draže da je Nobela dobio njegov, takođe kandidovani, saborac i prijatelj Miroslav Krleža nego monarhistički diplomata sa više političkih nepodobština u biografiji, pa je postojala opasnost da se režim distancira od Andrića, što se dešavalo nekim sovjetskim nobelovcima. Najzad, i sam tvorac pokreta nesvrstanih bivao je kandidat za Nobela za mir, pa je bilo i lične sujete. Ali tu je bio Čolaković da aranžira predsednikovu čestitku i poziv na privatnu večeru. Iako je on, Srbin iz Beograda, polovinu nagrade poslao za razvoj biblioteka u BiH, na Andrića su Bošnjaci popreko gledali.               

Da muslimani/Muslimani/ Bošnjaci neguju kontinuiran animozitet prema Srbima danas se manifestuje neprestanim napadima na Srpsku, Srbiju, Srbe, Beograd. „Bosna će biti mirna tek kada Srbija bude dovoljno slaba” (Alija); „Bosni je uvek sve zlo dolazilo iz Beograda”, „Srbi su loši ljudi” (sin mu Bakir), a nisu tajna ni prauzroci. Kompleks konverzije na islam izazvao je psihološki prirodnu reakciju da potiskuju, negiraju i zaboravljaju svoje pravoslavne i protonacionalne srpske korene. Preveravanje u srpskoj narodnoj poeziji kolektivno je zapamćeno kao izdaja, jer islamizacija nije vršena silom, nego socijalnim privilegijama. Prodali veru za večeru bilo je neugodno podsećanje i, opet prirodno, podgrevalo antagonizam. 

Kalajeva konstrukcija o njihovim bogumilskim korenima, o dobrim Bošnjanima, Crkvi bosanskoj, pismu bosančici, koju su njihovi istoričari prihvatili kao spasonosno rešenje, pada pred nizom istorijskih i savremenih činjenica. Pre svega, bogumilstvu se, sem nekoliko stećaka, gubi trag dva veka pre osmanske okupacije Bosne i početka islamizacije zatečenih hrišćana. Bogumilstvo je bilo jeres unutar pravoslavne crkve i stiglo je u Bosnu iz Srbije. Većina muslimana za vreme austrougarske okupacije nije prihvatila tu svoju izmišljenu etnogenezu. Mnoge muslimanske porodice na tavanu su sačuvale ikone kao uspomenu na svoje poreklo. Najveći umetnici poreklom muslimani iz BiH – Meša Selimović, testamentom u SANU, i Emir Kusturica čak i povratkom na veru pradedova, opredelili su se kao Srbi, odnosno pravoslavci. Mešin odlazak iz Sarajeva u Beograd propraćen je kontroverznim reakcijama: jedni su ga optuživali za otpadništvo, a drugi bili kivni na komunističku vlast, što ga je isprovocirala. No danas ga svojataju i štampaju, ali ne spominju njegovu rečenicu iz „Sjećanja”: „Uvek sam se osećao Srbin, ali nisam se pitao zašto, od ’41 znam i zašto.” Prećutkuju testament u SANU, a ističu njegovo pravo ime Mehmed. Odlazak Emira, koji je već kao mlad stekao svetsku slavu i danas izaziva ogorčenje: „Malo što neće da bude naš nego još i Srbin i pravoslavac.” Svojim primjerom podsjeća ih na ono što su bili, a više neće da budu i svaki njegov uspjeh dočekuju na nož. Posebno ih ljuti Emirovo divljenje Andriću – Andrić grad, Andrićev institut i više od svega skulptura ispred instituta: susret dva brata – patrijarha Makarija i vezira Mehmed-paše.

Malo je reći iznenađujuće, jer Andrić je po rođenju bio Hrvat, po zavičaju Bosanac, po opredeljenju Srbin, svojim delom ovenčanim Nobelom otkrio je svetu lokalni mikrosvet bosanskih muslimana pod osmanskom okupacijom. Turci ga doživljavaju gotovo kao domaćeg pisca i neprestano doštampavaju, ali Izetbegović je Kusturici za nobelovca sa mržnjom procedio „Fratarsko kopile!” Zašto?! Nije li Andrić otelovljenje jedinstvene multi-kulti Bosne, nisu li Makarije i Mehmed inkarnacija „istine i pomirenja”? Sve ono za šta se bošnjačka politika danas kobajagi zalaže. Da nije „bajagi” mogli bi Andrićgrad da pohode kao „Kuću cveća”, Meku i Medinu. Poradi „mira i stabilnosti”. Ali, „Aman jarab, tobe stakula” kud će tamo kod ona dva šejtana Ive i Nemanje.  

Prvi veliki javni ispad Muslimana protiv Andrića bio je tekst „O bosanskom duhu u bih književnosti” Muhameda Tunje Filipovića u sarajevskom časopisu „Život”, u kojem je napisao da su dela jugoslovenskog nobelovca „napravila veću štetu Bosni nego sve okupatorske vojske zajedno”. Pošto je ovaj šokantan tekst prećutan od inače budnih političkih foruma, očito je bio samo probni balon za zaokret u nacionalnoj politici šezdesetih u BiH. Probušio ga je mladi Novica Petković, asistent na istom FF oštrom polemičkom reakcijom. Izazvao je buru u Sarajevu, a bura je zapljusnula i Beograd i Zagreb, pa je Muhamed isključen iz SK i zbog toga postao gazija muslimanske čaršije. Pijačnim danom seljaci iz okoline Sarajeva dolazili su na Markale i u obližnjoj knjižari „Svjetlost” tražili „knjigu Muhamedovu”. Ubrzo je, pod pritiskom baščaršijske javnosti, rehabilitovan, a „velikosrbin” Novica morao je da se skloni u Beograd.

Do tada su se protiv Andrića mogla samo tu i tamo čuti govorkanja da u njegovom doktoratu, odbranjenom u Gracu, piše nešto protiv Muslimana, ali je on zabranio da se objavljuje. Sve ostalo je bilo isključivo slava i hvala, i čak su više puta otvarane duge žučne književno-političke polemike kojoj nacionalnoj književnosti pripada i BiH se za nobelovca otimala sa Srbijom i Hrvatskom. I dok je nova nacionalna politika na tapet stavila ništa manje nego Njegoša i „Gorski vijenac”, pa su srednjoškolski profesori književnosti dobili instrukciju da preskaču dio o istrazi poturica, dotle je Andrićevo delo obrađivano čitav semestar, te nadugo i naširoko njegovi mostovi kao simbol povezivanja vera, naroda, ljudi.       

Istoričar dr Draženko Đurović, sa FF u Srpskom Sarajevu, nedavno je objavio dragocenu studiju o tome kako muslimanska antiandrićevština u BiH ima dužu i komplikovaniju istoriju. Ne samo kompromitovani muslimanski intelektualci iz bašte „hrvatskog cveća” i Handžar divizije (Nametak, Hadžijahić, Hamid Dizdar) nego čak i gajretovci, prosrpski i jugoslovenski orijentisani Muslimani, poput Š. Kurtovića, H. Kurta, S. Orahovca, H. Čemerlića, prebacuju Andriću što su muslimanski likovi u njegovim romanima „sve sami nasilnici, sadisti, psihopate, koji neposlušne Srbe nabijaju na kolac i decu im odvode u janjičare, čime vređa i ponižava muslimanski narod. Zaobilazeći u Bosni uvek klizavi nacionalni teren, udaraju na Andrićeve međuratne „grehe”: ambasador u Hitlerovoj Nemačkoj, potpisao Trojni pakt, Treći rajh mu ponudio azil u Švajcarskoj, neuznemiravan od fašističke vlasti napisao tri romana u okupiranom u Beogradu. Formalno, adresa su komunističke vlasti koje ga štite i veličaju, iako je politički nepodoban, ali „ćerku kara, snahi prigovara”. „Prvi tekstovi takve vrste pojavljuju se već ’45” otkriva dr Đurović, a mi bismo dodali da se oni mogu staviti u kontekst zaključaka ZAVNOBiH-a iz ’43. BiH je definisana kao „i srpska i hrvatska i muslimanska”, a potom se treći nacionalni identitet u kasnijim popisima stanovništva gubi i transformiše u „nacionalno neopredijeljeni”. Ko bi za to mogao biti kriv? – Srbi su stvorili dve Juge, na osnovu narodnooslobodilačkih zasluga u oba ustanka protiv Turaka, te protiv cara Franje i Adolfa Hitlera, brojem i uticajem dominirali u kompartiji, vojsci, policiji. Ipak, o muslimanskom identitetu odlučivali su Hrvat i Slovenac, Tito i Kardelj, a ne Srbin Ranković.  

Frustracije zbog konvertitstva, kolaboracije sa svim okupatorima, za koje objektivno nisu pretrpeli nikakve kolektivne sankcije, sručile su se, sticajem okolnosti, na Andrića. Nobelova nagrada ga je učinila nedodirljivim, ali pravo je čudo kako se pre toga nije našao na udaru vlasti u BiH, iako su vodeći muslimani u internim diskusijama nastojali da ga stave na dnevni red foruma. Kao što nagoveštava i dr Đurović, bio je to, po svemu sudeći, opet Rodoljub Čolaković. Andrićev anđeo čuvar, primio je Tita u politbiro KPJ u ilegali u Parizu i doprineo njegovom izboru na čelo KPJ, te time stekao trajnu naklonost „genseka neograničenog manadata”. Važilo je da zna više od svih ostalih drugova i posedovao autoritet veći od viših u hijerarhiji. U međuvremenu, Rusmir Mahmutćehajić i Muhsin Rizvić razradili su optužbe Muhameda Tunje protiv Andrića u dve oveće knjige. A jedan „ekspert” za tumačenje umetničke slobode, sa srpske strane, upozorio me da u romanu jednog Bošnjaka, svi ljudski likovi nose muslimanska imena, a krave – Milka i Zorka, umesto, recimo, Šefika i Munira.

  *Profesor emeritus