Život žena

Moja baka nije mnogo govorila, mnogo je radila. Sećam se da je uvek posvršavala mnogo toga pre no što ostali ustanu. Zimi bi uveče tkala do duboko u noć. To su bili trenuci kada sam je imala za sebe, ona tka i priča mi priče a ja slušam uljuljkana u ritmični zvuk razboja. Tkala je da bi nešto ostalo od nje nama ćerkama i unukama, mislila je da nema šta drugo da nam ostavi u nasleđe. Na jugu Srbije i ne samo tamo, zemlja i kuća ostaje sinovima i unucima, a ćerkama i unukama dobro vaspitanje, porodične priče i ćilimi.

Moja majka je mrzela ćilime, podsećali su je na kratak i težak život njene majke. Dok je plela džempere, šila suknje meni i sestri, molila je da joj čitamo naglas iz naših školskih udžbenika. Želela je da sazna šta u njima piše, a sama nije imala vremena za čitanje. U školu je išla dok nije naučila da piše i čita, potom joj je deda zabranio: „Dovoljno je da žensko dete zna da se potpiše, više mu i ne treba…“. Nama je govorila: „Žena mora da se školuje i zarađuje za život da bi bila ravnopravna u braku i društvu“.

Moja ćerka je na trećoj godini studija u Berlinu. Studira španski i engleski jezik i filologiju. Govori 4 jezika kao da su joj maternji: srpski, nemački, španski i engleski. Od septembra studira u Španiji na univerzitetu u Salamanci, stanuje i druži se sa jednom Grkinjom, jednom Bugarkom, jednim Meksikancem, Japankom, Italijanom, Nemicom i naravno Špancima i sa svima se odlično razume. Svi od nje nauče makar nekoliko srpskih reči i čuju po neku priču o njenoj baki i prabaki.

A ja? Ja sam pre svega ponosna na razvojni put žena u mojoj porodici. Da tkam ne znam, volela bih da naučim, pomalo štrikam i šijem, držim kurseve za korišćenje raznih kompjuterskih  programa i srećem puno žena iz svih krajeva sveta, koje trenutno žive u Berlinu. Uzbuđena sam uvek činjenicom koliko sličnosti uprkos svim razlikama, postoji između mene i mojih učenica i prijateljica: Sajime iz Turske, Petre iz Nemačke, Mej iz Jordana, Marisol iz Perua, Sisako iz Kameruna, Joane iz Poljske, Edit iz Čilea… Pre svega ima mnogo sličnosti u tome kako se ćerke vaspitavaju, šta je njihova uloga u društvu.

Sve su videle ćilim moje bake i jele kod mene srpske specijalitete a i ja kod njih jela tipična za njihove zemlje. U vreme praznika, kao što je sada, pitam se kao i mnogi koji ne žive u zemlji u kojoj su se rodili, kako bi moj život izgledao da se nisam pre osam godina odlučila na odlazak iz Srbije.

Kako bi izgledao život moje dece? I znam da život u inostranstvu ima pozitivne i negativne strane, kao i sve u životu. U sebi prebrajam i razdvajam pozitivne od negativnih, ne usuđujući se da svedem bilans i procenim kojih je više. Radije razgovaram sa svojom ćerkom o knjizi koju čita… Kasnije ću nazvati moju majku i ispričati joj šta sam ja a šta njena unuka novo pročitale, otkrile i naučile.

Zajedno ćemo biti ponosne na njene uspehe a prećutaćemo da je naša razdvojenost i tuga zbog toga možda cena ovih i budućih uspeha.