Живот жена

Моја бака није много говорила, много је радила. Сећам се да је увек посвршавала много тога пре но што остали устану. Зими би увече ткала до дубоко у ноћ. То су били тренуци када сам је имала за себе, она тка и прича ми приче а ја слушам уљуљкана у ритмични звук разбоја. Ткала је да би нешто остало од ње нама ћеркама и унукама, мислила је да нема шта друго да нам остави у наслеђе. На југу Србије и не само тамо, земља и кућа остаје синовима и унуцима, а ћеркама и унукама добро васпитање, породичне приче и ћилими.

Моја мајка је мрзела ћилиме, подсећали су је на кратак и тежак живот њене мајке. Док је плела џемпере, шила сукње мени и сестри, молила је да јој читамо наглас из наших школских уџбеника. Желела је да сазна шта у њима пише, а сама није имала времена за читање. У школу је ишла док није научила да пише и чита, потом јој је деда забранио: „Довољно је да женско дете зна да се потпише, више му и не треба…“. Нама је говорила: „Жена мора да се школује и зарађује за живот да би била равноправна у браку и друштву“.

Моја ћерка је на трећој години студија у Берлину. Студира шпански и енглески језик и филологију. Говори 4 језика као да су јој матерњи: српски, немачки, шпански и енглески. Од септембра студира у Шпанији на универзитету у Саламанци, станује и дружи се са једном Гркињом, једном Бугарком, једним Мексиканцем, Јапанком, Италијаном, Немицом и наравно Шпанцима и са свима се одлично разуме. Сви од ње науче макар неколико српских речи и чују по неку причу о њеној баки и прабаки.

А ја? Ја сам пре свега поносна на развојни пут жена у мојој породици. Да ткам не знам, волела бих да научим, помало штрикам и шијем, држим курсеве за коришћење разних компјутерских  програма и срећем пуно жена из свих крајева света, које тренутно живе у Берлину. Узбуђена сам увек чињеницом колико сличности упркос свим разликама, постоји између мене и мојих ученица и пријатељица: Сајиме из Турске, Петре из Немачке, Меј из Јордана, Марисол из Перуа, Сисако из Камеруна, Јоане из Пољске, Едит из Чилеа… Пре свега има много сличности у томе како се ћерке васпитавају, шта је њихова улога у друштву.

Све су виделе ћилим моје баке и јеле код мене српске специјалитете а и ја код њих јела типична за њихове земље. У време празника, као што је сада, питам се као и многи који не живе у земљи у којој су се родили, како би мој живот изгледао да се нисам пре осам година одлучила на одлазак из Србије.

Како би изгледао живот моје деце? И знам да живот у иностранству има позитивне и негативне стране, као и све у животу. У себи пребрајам и раздвајам позитивне од негативних, не усуђујући се да сведем биланс и проценим којих је више. Радије разговарам са својом ћерком о књизи коју чита… Касније ћу назвати моју мајку и испричати јој шта сам ја а шта њена унука ново прочитале, откриле и научиле.

Заједно ћемо бити поносне на њене успехе а прећутаћемо да је наша раздвојеност и туга због тога можда цена ових и будућих успеха.