Epski glasovi koji se susreću sa nama danas

Rad i uobličenje predstave „Kosovski ciklus” došli su iz osećaja da u vremenu kada sve deluje prolazno i nesigurno, postoji nešto što traje, a to je epika.

Poznat po svojim kompleksnim rediteljskim iskoracima, kako klasičnih, tako i savremenih dramskih dela, originalni Nikola Zavišić, reditelj koji ovih dana, sa posebnom inspiracijom i duhovnim nadahnućem boravi u Gračanici, u razgovoru za „Politiku” ovako je najavio premijeru svoje nove predstave „Kosovski ciklus” i objasnio šta ga je to motivisalo da modernim sredstvima na sceni prenesete autentičnu srpsku epsku poeziju:

– Povod za upravo ovakvo pozorišno istraživanje nije nostalgija za prošlim vremenima. Nije ni pasivno idolopoklonstvo prema nacionalnoj istoriji, niti je pokušaj da se odgovori na sva pitanja koja postavlja i krije naš najveći nacionalni mit, već želja da se taj mit otvori i premesti u prostor našeg scenskog jezika, ovde i sada, sa izvora, a „na ubavu na polju Kosovu”, odakle je i potekao.

Autorski projekat „ Kosovski ciklus” Nikole Zavišića, koji pored režije potpisuje montažu teksta i dizajn svetla, biće premijerno izveden večeras od 20 sati u Domu kulture „Gračanica” kada će biti obeležen dan Narodnog pozorišta Priština i zvanično otvaranje 77. jesenje sezone.

Kostime je kreirala Petra Fotez, scenografiju Goran Stojčetović... Igraju: Milica Burazer, Jelena Orlović, Tamara Tomanović, Anika Grujić, Đorđe Velimirović, Nikola Đorđević, Nikola Stanković, Nebojša Đorđević i Igor Filipović. Tu je i guslar Dušan Strajnić („Dukat”).

– Najviše me je inspirisalo to što srpska epika, iako zapisana zahvaljujući Vuku Karadžiću tek pre dva veka, a stvarana, modifikovana i vajana mnogo pre toga kroz vekove, poslednjih preko pola milenijuma i dalje živo pulsira kroz dramu o čoveku, narodu, izboru i žrtvi. Njena je snaga u neprestanoj mogućnosti da se čita i doživljava iznova, svežim dahom, živo i direktno. Zato mi je bilo važno da savremenim scenskim sredstvima omogućim, kako sebi i svojoj autorskoj ekipi, tako i publici da je čuje i vidi na nov način: i da u njoj prepozna i sebe. Danas. I uvek. Možda bih mogao da kažem da je moja najveća inspiracija upravo u tome da se suočimo sa pitanjem: šta nam ovi ciklusi pesama („Pretkosovski”, „Kosovski” i „Pokosovski”) govore danas, u doba začudnih, bolesnih globalnih narativa i domaćih političkih previranja, nepravdi i haosa? Odgovora je onoliko koliko publike bude gledalo ovu predstavu. I to je ono što me najviše uzbuđuje – konstatuje naš sagovornik.

Na koji način ste prišli adaptaciji epskih pesama za scensko čitanje? Kako ste kreirali ključne dijaloge i likove u predstavi „Kosovski ciklus”?

Adaptacija epskih pesama za pozorište uvek je rizik, jer to nije samo puko uprizorenje situacija i oživljavanje likova iz epskih pesama na sceni, već traženje učinkovitog i živog načina da se sačuva njihova autentična snaga. Ali i da se istovremeno otvori prostor za savremenog gledaoca, možda i neupućenog ili slabije upućenog u našu epiku. Ključne scene, koje smo pretvorili u predstavu, gradili smo tako što smo najpre dugo čitali različite epske pesme, iz različitih ciklusa i pokušavali da vidimo šta je i danas u njima inspirativno i tiče nas se i dalje. Kada su se određene pesme izdvojile svojim umetničkim kvalitetom, poznato je da su pesnici koje je anketirao Vuk Karadžić bili vrsni pripovedači, a da su neki od njih, recimo Tešan Podrugović, bili i pravi majstori dramatičnog pripovedanja i pevanja, daroviti po prirodi, hrabri i inventivni, počeli smo da ih ređamo u nekakav asocijativni niz koji se rađao sam, prirodno i logično. Bavili smo se temama žrtve, izdaje, junaštva, kukavičluka, vrline.

Moja namera nije bila da rekonstruišem prošlost, već da na sceni stvorim prostor u kome se ovi epski glasovi sudaraju ili bolje reći susreću sa nama danas. Upravo u tom sudaru, susretu nastaje pozorište koje može da bude i staro i novo istovremeno.

Kako ste u predstavu uključili temu „Kosovskog zaveta”? Šta za vas znači integracija „Kosovskog zaveta” u savremeni pozorišni izraz, i kako on odzvanja u današnjem društvu?

Kosovski zavet smo u predstavu uključili ne kao dogmu, već kao pitanje. Za nas je on pre svega dramska situacija: izbor između onoga što je prolazno i onoga što ostaje. Neko mitsko biti ili ne biti. To je umetnički materijal koji smo pokušali da ne zatvorimo u jedno značenje, već da ga otkrijemo kao prostor u kome svaki gledalac može da prepozna svoj odnos prema vrednostima Kosovskog mita, prema zajednici, narodu, srpstvu, žrtvi i nadi ili beznađu. Integracija „Kosovskog zaveta” u pozorišni izraz predstave „Kosovski ciklus” znači pre svega njegovo izmeštanje u sadašnji kontekst kao živo pitanje koje nas i danas na toliko nivoa provocira. Taj izazov nije samo nacionalni, već i univerzalni: šta smo spremni da žrtvujemo, šta smatramo večno vrednim, a šta je trenutna korist. Kome ćemo se privoleti carstvu? „Kosovski zavet” može da odzvoni kao podsetnik na nužnost izbora i na odgovornost prema nečemu većem od nas samih. I to je, po mom mišljenju, razlog zašto on i dalje ima toliku snagu: ne zato što pripada prošlosti, već zato što nas i danas pita ko smo i šta biramo da budemo. Zbog toga se njime lako politički manipuliše, i u tim manipulacijama krije se daleko više nepoznavanja i namernog zataškavanja njegove suštine nego istine. „Kosovski zavet” oduvek je bio predmet za političku (zlo)upotrebu, a u predstavi „Kosovski ciklus” pokušali smo da mu priđemo sa unutrašnje, emotivne, intimne i lične strane, potpuno zaobišavši dnevnopolitička površna tumačenja. Posvetili smo se vrednosti i kvalitetu.

Koliko je Gračanica kao mesto vašeg kreativnog izazova uticala na vaše stvaranje i umetnički izraz u ovom slučaju?

Gračanica nije bila samo pozornica, već i sagovornik. Nije moguće doći u taj prostor, a da on ne utiče na vaše mišljenje, osećaj i pogled na ono što radite. Sasvim je drugačije bilo dok smo pripremali predstavu u Beogradu, na petom spratu Narodnog pozorišta. Ovde se epske pesme povezuju sa njihovim duhovnim izvorom, iz toga se rađa magija. Za mene je Gračanica bila i kreativni izazov i inspiracija: sa jedne strane, ona vas podseća na težinu predanja i odgovornost koju imate prema materijalu kojim se bavite. Sa druge strane, ona vas oslobađa, jer vam pokazuje da je umetnost uvek bila način da čovek odgovori na (najraznovrsnije moguće) izazove vremena. A ovo vreme je za umetnost kod nas izuzetno teško. Zato sam i zahvalan, kako glumačkom ansamblu Prištinskog narodnog pozorišta sa sedištem u Gračanici, tako i celokupnom osoblju koje sa ljubavlju neguje ovo pozorište i omogućava njegov rad, sa lucidnim direktorom Predragom Radonjićem na čelu.

Gračanica mi je dala osećaj da radim nešto što nije samo lični čin, već dijalog sa tradicijom, sa prostorom i sa ljudima koji u njemu žive.