EU je predugo zatvarala oči pred mnogim problemima

U svom inauguracionom obraćanju Evropskom parlamentu 2014. godine, tadašnji predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker odmah je otvoreno priznao da se EU neće širiti tokom njegovog mandata. Junker je otišao 2019. godine, ali njegova predviđanja otišla su još dalje, jer se nijedna zemlja nije pridružila evropskom bloku ni tokom prvog mandata šefice Evropske komisije Ursule fon der Lajen. Da politika proširenja EU ne bi postala samo mrtvo slobo na papiru, i Brisel i zemlje kandidati moraju da ispune svoje obaveze i da građanima pokažu opipljive rezultate kako bi oni mogli jasno da vide koristi evropskog puta, kaže za „Politiku” Klaudija Plakolm, austrijska ministarka za Evropu, integracije i porodicu.

Sebastijan Kurc je 2016. kao tadašnji ministar spoljnih poslova Austrije posetio sve zemlje kandidate za EU na zapadnom Balkanu za samo šest dana. Sada ste napravili sličnu turneju. Ali deset godina kasnije te iste zemlje i dalje čekaju „zeleno svetlo”?

Verujem da obe strane moraju da postignu rezultate. Sam proces mora da se ubrza; potrebno je da vidimo napredak na obe strane. Naravno, zemlje kandidati prolaze kroz proces zasnovan na zaslugama ‒ jasan i transparentan skup reformi mora se sprovesti na njihovom putu ka EU. Ali s druge strane, i mi u Briselu moramo da postignemo rezultate. To je pitanje kredibiliteta ‒ ne samo prema građanima EU već i prema građanima zemalja kandidata. Ako želimo da ostanemo kredibilni, moramo ubrzati proces. Zato Austrija podržava ideju da se tokom tehničkih faza pregovora o pristupanju, kao što je otvaranje klastera i poglavlja, odluke donose kvalifikovanom većinom.

Rasprava o ukidanju prava veta unutar EU je sve glasnija. Da li mislite da je proširenje uopšte realno sve dok postoji veto. U poslednje vreme ga je često koristio mađarski premijer Viktor Orban?

Zato Austrija podržava svaku meru koja smanjuje birokratiju u procesu pristupanja. Moramo postati brži, zbog čega podržavamo glasanje kvalifikovanom većinom kada je reč o tehničkim koracima otvaranja pregovaračkih klastera i poglavlja, jer zemlje kandidati ne bi trebalo da budu blokirane u sprovođenju reformi. Ali podjednako je važno da svih 27 zemalja članica govore jednim glasom kada dođe vreme, nakon uspešnih pregovora, da se pređe sa statusa kandidata na punopravno članstvo.

Rekli ste da isti kriterijumi moraju da važe za sve zemlje kandidate. Ipak, Bugarska i Rumunija nisu u potpunosti ispunile sve zahteve za članstvo kada su se pridružile 2007. godine. Da li bi sličan ubrzani metod mogao ponovo da se primeni?

Verujem da imamo jasan pristup zasnovan na zaslugama, sa dobro definisanim pravilima i reformama, koje moraju biti sprovedene. Ovi procesi, poglavlja i klasteri su potpuno transparentni. Mislim da se taj trud mora isplatiti za svaku zemlju koja pokazuje napredak tokom procesa pristupanja. Postepena integracija je takođe važan alat koji pomaže ljudima da vide opipljive koristi na svom evropskom putu. Dakle, postoje jasna pravila i ključno je da se svaki kandidat procenjuje pojedinačno i strogo na osnovu zasluga.

Rumunija se ozbiljno pozabavila korupcijom tek godinama nakon pridruživanja Evropskoj uniji, posebno za vreme Laure Koveši?

Borba za evropske vrednosti i sprovođenje reformi moraju biti kontinuirani proces, ne samo među kandidatima već i unutar same EU. Na primer kada je u pitanju smanjenje birokratije, borba protiv korupcije i jačanje slobode medija. Nikada ne smemo uzimati zdravo za gotovo ono što je EU postigla. Zato moramo stalno unapređivati i jačati uniju iznutra.

Da li bi kraj rata u Ukrajini, kad god do njega dođe, mogao da potisne proširenje EU u drugi plan, pomerajući fokus unije na obnovu te zemlje i možda čak i ubrzano članstvo Kijeva?

Evropska unija ima jasan pristup zasnovan na zaslugama, a čekaonica je već puna zemalja kandidata. Protivim se ideji ubrzanog članstva. Ta čekaonica je puna već više od 20 godina, posebno sa zemljama zapadnog Balkana. Kao član austrijske vlade, snažno podržavam evropsku perspektivu zapadnog Balkana. Stoga, proces mora ostati zasnovan na zaslugama bez prečica.

Zemlje centralne i istočne Evrope su se prvo pridružile NATO-u, pa tek onda EU. Da li je Srbija, koja ne teži da uđe u alijansu, na težem putu ka EU i šta možemo da naučimo iz vašeg iskustva sa vojnom neutralnošću?

Austrija je vojno neutralna, ali nikada politički neutralna. Ne ustručavamo se da govorimo protiv nepravde bilo gde u svetu. Posvećeni smo zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici EU i donosimo naše odluke u skladu sa našim ustavnim okvirom. Neutralnost u Austriji je neupitna, to je deo naše istorije i identiteta. Ali kao neutralna zemlja, moramo biti otporni, nezavisni i sposobni da se branimo bez oslanjanja na dobru volju drugih. Zato sve više ulažemo u jačanje naših oružanih snaga.

Da li je uopšte moguće ostati neutralan kada ceo kontinent prolazi kroz proces militarizacije?

Austrija stoji uz Ukrajinu i u potpunosti je podržava. Naš prioritet je da delujemo u skladu sa našim ustavnim okvirom. Pružamo podršku prvenstveno kroz humanitarnu pomoć. Najvažniji prioritet mora biti okončanje rata i svi naši napori moraju biti usmereni ka postizanju tog cilja.

Većina evropskih medija je pobednika izbora u Češkoj, Andreja Babiša, opisala kao „proruskog”, ali teško je naći i jedan primer da je rekao bilo šta pozitivno o Rusiji, upravo suprotno. Da li se etiketa „proruski” automatski lepi svakome ko dovodi u pitanje finansiranje Ukrajine?

Verujem da je javno podržao Kijev u svojim govorima, i to je ono što je najvažnije. Bezbednost Ukrajine nije samo pitanje EU, to je šire pitanje koje se tiče bezbednosti celog kontinenta.

Da li verujete da je uspon krajnje desnice širom Evrope u suštini protest protiv briselskog establišmenta?

Da, zato što smo predugo zatvarali oči pred mnogim pitanjima koja zaista brinu naše građane. Godinama se njihovo isticanje smatralo tabuom. Ako biste, na primer, pre nekoliko godina rekli da postoji problem sa ilegalnim migracijama, odmah biste bili označeni kao rasista ili islamofob. To je pravi problem, nismo se usudili da otvoreno govorimo o onome što zaista brine ljude. Evropska unija mora otvoreno i kritički da razgovara o ovim pitanjima. Predugo nije uspela da obezbedi i zaštiti svoje spoljne granice. Austrija je odavno upozoravala na to, a sada sve više zemalja članica to prepoznaje. Izgradili smo dobra partnerstva, na primer sa Srbijom, kao i sa Mađarskom, kako bismo obezbedili granice i obuzdali ilegalne migracije. Mnogo više treba učiniti u tom pravcu, zbog čega snažno podržavam brzu implementaciju zajedničke politike azila i migracija EU, kao i brz napredak u pregovorima o regulativi vraćanja sa granica.

Da li Evropa treba da se plaši populizma?

Kritičari Evropske unije često tvrde da je previše udaljena od naroda, da su odluke donete u Briselu odvojene od svakodnevnih briga građana, ili još gore, da stvaraju prekomernu birokratiju, posebno za preduzeća. Moramo biti iskreni prema sebi i razgovarati o pitanjima koja su zaista važna ljudima. Ilegalne migracije su jedno takvo pitanje. Kada se zalažete za jasna rešenja, često vas nazivaju populistom. Ali ako zaista želimo da se suprotstavimo populizmu, moramo otvoreno da se pozabavimo ovim problemima i ponudimo prave odgovore. Mnoge od ovih odluka, posebno o ilegalnim migracijama, nisu popularne, to vam mogu reći iz sopstvenog iskustva kao ministra za integraciju.

Kao rezultat uspeha krajnje desnice u Austriji, zemlja sada ima svoju prvu koalicionu vladu sa tri stranke. Da li su takve ideološki raznovrsne koalicije samo načini da se blokira krajnja desnica ili mogu efikasno da funkcionišu u praksi?

Sve tri stranke: Narodna stranka (OVP), Socijaldemokrate (SPO) i NEOS, nalaze se u političkom centru. Nijedna nije na ekstremnoj levici ili desnici. U demokratiji, dijalog i pregovori su neophodni. Na kraju, sve se svodi na većinu i one su nam potrebne da donose zdrave odluke za budućnost. Zato su političke koalicije ključne, a ova trostranačka vlada je dobar primer. Nakon prošlogodišnjih izbora, imali smo intenzivan period pregovora. Kao predstavnici Narodne stranke, pregovarali smo i sa Slobodarskom strankom (FPO). Na kraju, FPO je odlučila da ne želi da preuzme odgovornost. Možda su shvatili da je lakše ostati u opoziciji i samo kritikovati, nego zapravo donositi rešenja. Ali to nije dovoljno ako želite da pomerite svoju zemlju napred.

Nedavno vam je naš ministar za evropske integracije Nemanja Starović poklonio dres austrijskog reprezentativca u fudbalu Marka Arnautovića, koji je srpskog porekla. U svetlu tog primera, koliko je značajna srpska zajednica za austrijsko društvo?

Veoma sam se obradovala tom poklonu, čula sam da je Arnautović čak nedavno i postigao gol, što je dobar znak. Imamo veoma veliku srpsku dijasporu u Austriji, posebno u Beču, više od 300.000 Srba je austrijsku prestonicu učinilo svojim drugim domom. Ponekad se šalim da je Beč treći najveći srpski grad.

Da li se raspoloženje prema Srbima promenilo kako antiimigracioni stavovi rastu širom Evrope?

Kao ministarka za integraciju, moram reći da imamo mnogo primera uspešne integracije među građanima zapadnog Balkana koji žive i rade u Austriji, to je suština integracije. S druge strane, suočavamo se sa izazovima integracije ljudi iz Sirije, Avganistana i sličnih zemalja, posebno na tržištu rada. Zato smo uveli obavezni program integracije za svakoga ko želi budućnost u Austriji: moraju naučiti jezik, pronaći posao i deliti naše vrednosti. Ove tri stvari su neophodne za uspešnu integraciju, ništa više, ništa manje.

Jedan od razloga zašto migrante verovatno privlači Beč je njegov sistem socijalnog stanovanja. Da li slični primeri postoje u drugim delovima zemlje?

Beč daje dobar primer u stambenoj politici, ali ne i u finansiranju socijalne pomoći. Problem je što većina migranata dolazi u Beč, gde često postoji mala razlika između onih koji se oslanjaju na socijalnu pomoć i onih koji rade. Druge savezne države su jasnije – mora postojati stvarna razlika između socijalnih davanja i zarade. Zato Austrija mora biti manje privlačna za ilegalne migracije. Poslednjih godina postali smo neka vrsta magneta za migrante iako smo unutrašnja zemlja EU. Teoretski, samo oni koji dolaze avionom mogli bi da podnesu zahtev za azil u Austriji, ali znamo da ih ima mnogo više, još jedan znak da EU nije uspela da adekvatno zaštiti svoje spoljne granice.

Kako se borite protiv toga?

U julu smo zaustavili spajanje porodica za one koji već imaju azil u Austriji, jer se već suočavamo sa dovoljno izazova, na primer u školama gde više od 50 odsto dece ne govori nemački. To je ozbiljan problem. Takođe smo uveli politiku nulte tolerancije prema radikalnom islamu. Moje ministarstvo sprovodi zabranu nošenja marame za devojčice mlađe od 14 godina, jer dete od devet ili deset godina ne bi trebalo da se krije ispod marame u vreme kada se razvija njegova ličnost i telo. Kada napune 14 godina, mogu same da donose odluke.