Pobeda u pozicionoj igri

Iako sam pre 18 godina objavio knjigu „Bosna – nemoguća država”, a minulo međuvreme me nije demantovalo, jer bivša SR BiH i danas opstaje samo zahvaljujući noćnoj straži tzv. međunarodne zajednice, a s tom večnom stražom nikada se neće osoviti na svoje tri noge i samostalno prohodati, to ne mora da znači da treba odustati. 
Eto, recimo da je, u momentu kad je Dodik u kući u Bakincima pod opsadom Sipe i Eufora, te pod poternicom Suda BiH, zamalo i Interpola, čekao da mu sasovci izvrše helikopterski desant na kućni krov, neko od bošnjačkih uglednika izjavio: „Čekajte, ljudi, ne može tako, ne damo naše demokratski izabrane funkcionere, nije Bosna slobodno lovište na kojem se kao na safariju u Keniji iživljavaju bogati strani lovci. Ako im prođe ovo što danas rade s Dodikom, sutra će uraditi i s nekima od nas. Ne treba nama jedinstvena Bosna kao tamnica naroda u kojoj su Srbi i Hrvati silom velesila naterani da žive u njoj 30 godina. 
Ne bi to Dodiku i Srpskoj praktično ništa pomoglo, pa bi na srpskoj strani sumnjičavi to prepoznali kao prolivanje krokodilskih suza, ali bi barem kod naivnih upalilo kao signal da su komšije konačno došle do pameti da se bilo kakva BiH može graditi samo na temelju socijalnog kapitala uzajamnog poverenja, unutrašnje solidarnosti i ravnopravnog dogovora. 
Ali ne, iz Sarajeva je odjekivalo samo trijumfalno likovanje: „Dodik je kapitulirao! Srpska je na kolenima!” Podsetilo je na početak 1992, kada su Muslimani, na čelu s Izetbegovićem, neumoljivo marširali ka referendumu o nezavisnosti protiv volje predstavnika jednog od tri konstitutivna naroda i Srbima u BiH otvoreno stavili na znanje i ravnanje da se u budućoj nezavisnoj državi Bosni neće više ni o čemu pitati. Ni tada, kao ni danas, niko se od uglednih Muslimana nije oglasio da upozori kuda to vodi Bosnu. Naprotiv, kada je na mig Zimermana povukao potpis sa Kutiljerovog plana, svi su se divili Alijinoj liderskoj hrabrosti i odlučnosti, koja će Bosnu odvesti u građanski rat, a on zauzeti tek frtalj teritorije BiH. 
Njemu hvala, jer bi s istovernicima i saplemenicima na Kosovu, u Sandžaku postali samo uvećan kamen razdora u kratkotrajnoj trećoj, odnosno skraćenoj SRJ. Da nastavimo s paradoksima, koliko je samo Šmit uvećao nepoverenje Srba prema kolektivnom Zapadu i doveo do ozbiljnih razmišljanja o odlasku Srpske iz BiH. Em što ga je kolektivni Zapad, iako neizabranog u SB UN, nametnuo kao V. P., em što je posegao za javnom imovinom Srpske, za šumama, rekama, oranicama, za njenim nadzemnim i podzemnim prirodnim resursima, em što je Dodikov rezolutan otpor takvoj neustavnoj uzurpaciji proglasio za krivično delo. Taj blickrig na vlasništvo i vlast Republike Srpske, stavljen u kontekst rata u Ukrajini, antiruske histerije, Srba kao malih Rusa, Dodikovih čestih konsultacija s Putinom, optuženim za „ratne zločine”. Sve je bilo priređeno da Bajdenov ambasador SAD, samozvani V. P. Šmit i sudinica Sena tehnički dovrše stvar orkestriranu s višegodišnjom kampanjom iz Sarajeva da je Dodik uzrok svih nevolja u Bosni i da će bez njega procvetati u suživotu i zajedništvu tri naroda. Falila je još samo Interpolova crvena poternica pa da se predsednik Republike Srpske nađe u kavezu, nesiguran i u kući u Bakincima, uprkos diplomatskoj podršci Putina, Orbana, Fica. 
Sam Dodik nije priznao samozvanog V. P. Šmita i blokirao sve njegove poteze, NSRS je odbacila neustavne i nezakonite odluke Tužilaštva i Suda BiH, a onda se predsednik Srpske uredno odazvao na suđenje u Sarajevu i, kasnije, ponovo stigao u bosansku prestonicu da otkupi godinu zatvora. I, napokon, odlaganje referenduma i odustajanje od kandidature na vanrednim izborima. A onda i udarac iznutra od opozicije: „Dodik je spasavajući svoju kožu prodao Srpsku zapadnom protektoratu”; „Izdao je braću Ruse i priklonio se neprijateljima Amerikancima”; „Dodik je neodgovorni improvizator, koji svakog dana menja odluke i ponižava parlament.” I nije da nije delovalo tako. Ali ispostavilo se da ipak nije. 
Da li je to bila velika strategija lidera manjeg entiteta ili politička intuicija darovitog državnika, tek – pokazala se kao ključna Dodikova naklonost prema Donaldu Trampu, dok je ovaj još pre desetak godina vodio neizglednu kampanju za prvi mandat protiv favorizovane Hilari Klinton, koja je najavljivala „povratak Amerike nezavršenim poslovima u Bosni”. Otkud ta naklonost? Dok je gospođa Klinton najavljivala „povratak nezavršenim poslovima u Bosni, dotle je Tramp obećao da se „SAD više neće mešati u unutrašnje stvari drugih zemalja” i Dodik je postao njegov fan, koji je to oglasio na sva entitetska zvona koja nisu odzvanjala daleko, a obućar iz Novog Grada (Bosanski Novi) poslao je Melaniji cipele na poklon. 
Dok se tokom izborne noći u ambasadi SAD na Dedinju kladilo o budućem pobedniku i ugledne zvanice mahom ubacivale listić u kutiju Klintonove, Dodik je ujutro na sav glas slavio neočekivanu pobedu svog kandidata. Međutim, prvi Trampov mandat bio je razočaravajući, predsednik se četiri godine borio za prolaz najbližih saradnika u Kongresu i njihovu lojalnost, te u finišu i protiv impičmenta iz duboke države. U sledećem pokušaju glatko je poražen od Džozefa Bajdena i tako su prošle još četiri godine u kojima su SAD u Bosni vodile politiku Madlen Olbrajt, pogubnu po Srpsku i ojačanu tezom da su, sred rusofobne histerije na Zapadu zbog Putinove SVO u Ukrajini, Srbi zapravo „mali Rusi”. No, i u trećem pokušaju, kao i u međuvremenu, Dodik je ostao verni navijač Donalda Trampa, kao da je reč o njegovoj KK Igokei. Napokon, Tramp je trijumfovao, i predsednik Srpske, kome su Bajdenov ambasador Marfi, neizabrani V. P. Šmit i sudinica Sena stezali omču oko vrata, mogao je da odahne, ali glomazna administracija SAD bila je spora (inauguracija, useljenje u Belu kuću, formiranje kabineta), a Majkl, Kristijan, Sena ispred EU plaho hitri. Tramp preko Landaua u Stejt departmentu u Vašingtonu, Putin preko Lavrova i Benzeme u SB UN u Njujorku, a Šmit i Sena na BiH terenu u Sarajevu. Ili na kraju sama heroina Sena kao hazretli Fatima. 
Naknadno se, evo, pokazalo da je Dodik povlačenjem zbunjujuće protivrečnih poteza napred-nazad, na Istok – na Zapad i taktičkim manevrisanjem u mestu kupovao vreme i uz koordinaciju američkih i ruskih akcija priveo aranžman u pobedničku završnicu u jednoj od svojih najtežih i najkomplikovanijih bitaka za Republiku. U momentu kad je kao prvi napravio ustupke u deeskalaciji krize, malobrojni upućeni u scenario, grizli su nokte iščekujući da li će s druge strane Atlantika ispoštovati dogovor i uzvratiti. „Prevariće nas, kao i uvek! Tramp nije ništa bolji!” Ipak je počelo sa skidanjem sankcija šefu kabineta, direktorki RTRS, šefu protokola, a onda, s kratkom pauzom od nekoliko dana, SAD su skinule sankcije kompletnom rukovodstvu Srpske, uključujući i samog Dodika. U tom intermecu mnogi su Dodika otpisali kao razočaranje, a mnogi ožalili kao žrtvu. Vest ga je zatekla u Belorusiji, u okruženju Lukašenka, Lavrova, Sijarta. Rusija je pokrenula izbor novog V. P. bez bonskih ovlašćenja, da ugasi svetlo u zgradi OHR-a u Sarajevu, SAD neće biti protiv. Šmit neće baš dobiti otkaz, ali ne zato da bi spasli obraz njegovim evropskim protežerima koji su isključeni iz premijer lige, nego zato što mu niko nije dao mandat, pa ne može ni da mu ga oduzme. 
„Bravo, Mile, bravo, majstore!” To ne pišu beogradski mediji, nego stoji u reagovanjima bošnjačkih čitalaca koji tim povodom grde svoje kadrove: „Dodik je i pod sankcijama umešno vodio spoljnu politiku i ugošćavao Đulijanija i Roda Blagojevića, a Konaković je putovao u SAD da bi angažovao molersku firmu da za bošnjačku stvar lobira u Kongresu”. Deo opozicije u Srpskoj, ogorčen što je Karan dobio dopunsko gorivo u trci za vanredne izbore krajem novembra, ponavlja već bajate parole s početka oktobra. „Dodik je izdajnik, prodao je RS.” 
Bošnjaci su tako, kako rekosmo na početku, propustili još jednu priliku da pruže ruku komšijama u nevolji i povrate „zericu” njihovog proćerdanog poverenja. Sulejman Tihić prvi je pokušao: „Ne možemo večno da se bavimo samo svojim žrtvama, treba da čujemo šta kaže i druga strana.” Kasnije i Sabina Silajdžić: „Srbi su i pre rata živeli na Palama, nekoliko kilometara od nas, nudili su nam više sporazuma, a mi smo sve odbijali.” Njega su verbalno linčovali, a nju lukavo prećutali. Zato tako nešto više nikom i ne pada na pamet. Uostalom, eto Sultana, eto dronova na Kosovu, eto mudžahedina u Crnoj Gori, eto će i u Bošnjaka da živne nostalgija za pustim turskim. Eto u Bosni opet belaja. Dejton, novi dogovor, razlaz?
*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista