Prof. dr Zorica Tomić: Pamtimo zato da bismo mogli da zaboravimo

Gošća „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” je profesor dr Zorica Tomić, filozof, kulturolog, sociolog kulture, publicista i kolumnista.

U podkastu je govorila o tome kako živimo u jednom haotičnom svetu. To ne znači nužno da i u prethodnim epohama nije bilo krize, ali ovo je sad specifično doba, prvo zato što živimo u vreme enormne proliferacije informacija. One stižu do nas čak i kada ih mi ne tražimo.

– Svako od nas ima mobilni telefon. Uzmete ga i putem interneta potražite, na primer, pojam uljani radijator na nekom sajtu. Automatski ćete dobiti još deset reklama za neke potpuno druge stvari. Šta to znači? Da je običan čovek danas izložen toj nenormalnoj najezdi informacija, one uzimaju našu pažnju, uzimaju nam energiju i ono što je još važnije – na neki način nas dezorijentišu. Jedan od razloga zbog kojeg se to dešava je to što svi mi imamo i društvene mreže. Nova tehnologija je omogućila svima da se iskažu. Ne samo što je to omogućila, nego nas je čak i na neki način obavezala. Ako niste na društvenim mrežama, kao da ne postojite, a onda se to pretvorilo u jedan prostor opšte buke, odnosno kakofonije. Posledica toga je sledeća – normalan čovek kad traži neku informaciju ne zna više na koju od ponuđenih opcija da računa kao stvarnu. I to je ono što ja nazivam krizom autoriteta znanja. Ne znamo više ko je pravi, ko je lažni, ko nešto stvarno zna, a ko se samo predstavlja – navodi Tomićeva.

U Kini je, pojašnjava, odnedavno uveden zakon po kojem će svako ko se bude oglašavao na društvenim mrežama o nekoj temi morati da ima sertifikat da je stručan za tu oblast, a ne kao što je do sada slučaj, da amateri mogu da pričaju o psihoterapijskim temama, da diletanti govore o zdravlju, da ljudi koji se bave jednom profesijom, istražujući nešto u domenu svoga hobija, počinju da se predstavljaju kao eksperti za oblast za koju nisu prošli ono što je nužno da bi bili stručni. To će, ipak, biti pokušaj da se uvede kakav-takav red u ovo ludilo u kojem živimo. Kako običan čovek može da se snađe u moru informacija?

– Smatram da je komunikacija temelj svega. Mi ne možemo bez drugih ljudi. Ako je polje komunikacije ili to informatičko polje uzrok haosa, onda upravo u tom polju treba tražiti i ključ razrešenja.

I po mom mišljenju, prva važna stvar koja bi morala da se uredi, odnosno uradi, jeste da pokušamo da nađemo neku vrstu distance prema svemu što čujemo i vidimo. Svaka informacija koju dobijemo mora da se uzme sa rezervom. Jer možda je tako, a možda je ipak u nekom detalju gde se, kao po pravilu, uvek krije đavo i nije baš tako. I druga važna stvar koju moramo da imamo u vidu jeste da nam provođenje vremena na društvenim mrežama i ta naša zainteresovanost da budemo u toku u stvari uzima nenormalno mnogo energije i ne ostavlja nam prostor da se bavimo svojim životima i sobom. Knjiga „Preživeti haos” je nastala kao neka vrsta odgovora na velika i važna pitanja na koje ne možemo da dobijemo jednostavne odgovore. Ali ono što mogu da kažem na početku jeste da filozofija počinje pitanjem. I svaki čovek koji se nešto pita, kojem nešto nije u potpunosti i odmah jasno, taj je već na putu filozofije. Što mene kao filozofa u obrazovanju ohrabruje i čime želim da ohrabrim mnoge ljude da upravo postavljajući pitanja potvrđujemo sebi, a možda i svetu, da smo živi – navodi Tomićeva.

U podkastu se govorilo i o najvažnijim životnim vrednostima kojima treba težiti.

– Kad smo bili u osnovnoj školi, bila nam je važna jedna drugarica. Kako smo rasli, ljudi koji nam postaju važni se menjaju. A zašto je to tako? Zato što se i mi menjamo. Više znamo, stičemo više iskustava i ono što je za mene možda i najvažnija stvar jeste to što se tokom našeg odrastanja i obrazovanja mi zapravo orijentišemo prema nekom vrednosnom sistemu. Te vrednosti koje čine smislenim naš život su nekada bliže, a nekada dalje. I u zavisnosti od toga u kojoj smo fazi života zavisiće koju od tih kategorija stavljamo u pogon. Postoje četiri vrednosne orijentacije. Prva je sloboda. To je moja sloboda da nešto izaberem. Anksioznost je vrtoglavica slobode. U doba krajnje faze personalizacije u kakvoj živimo danas, u epohi u kulturi gde je individua na pijedestalu, skoro pa božanstvo, sve nam stoji na raspolaganju. Možemo da izaberemo šta god hoćemo. A šta je onda posledica te enormne lepeze mogućnosti? Posledica toga je anksioznost. To je strepnja da li ćemo dobro izabrati. Sada je nova forma anksioznosti u svetu. Anksioznost od anksioznosti. Mi smo anksiozni, a strepimo da ne postanemo anksiozni. Na šta se ovo sve odnosi? Pa apsolutno na sve. Kad izaberemo jedno, bilo šta, to znači da sve što nije to jedno nismo izabrali. I to vam je kao u onoj našoj fantastičnoj narodnoj priči „Tamni vilajet”. Kad ljudi dođu do neke pećine koja je sva u mraku i treba da prođu kroz pećinu, a onda vide da nešto svetluca, gaze po nečemu i onda jedan glas misteriozno kaže: „Ko uzme, kajaće se. Ko ne uzme, kajaće se.” Kad su izašli napolje, videli su da su u pitanju dragulji, pa ko je uzeo, kajaće se, a ko nije uzeo, kajaće se. Problem sa slobodom zapravo je problem sa slobodom izbora. Drugi od vrednosnih orijentira bi moglo da bude zadovoljstvo. Problem sa tim je što povremeno zadovoljstvo dovodi do zaborava. Treća vrsta orijentacije je moć. Gde se ona manifestuje? Apsolutno u svim aspektima našeg života, a naročito u našim interpersonalnim odnosima. Mnogi ljubavni odnosi ne mogu da budu funkcionalni zato što se tuku oko pozicije. Četvrta je sigurnost. Ova četiri orijentira duboko rukovode našim odlukama, a moguće da rukovode i onim na šta ne obraćamo pažnju, nesvesnim aspektima naše ličnosti. Kada se pomirimo sa sopstvenom odlukom, više nikada niko ne može da nam bude kriv. Moramo da budemo zadovoljni sobom.

Da li zidovi drže ljude druge na polju, a granice pokazuju gde su vrata?

– Granice, to je taj prostor unutrašnje slobode. Ja ako odlučim da pustim nekoga da mi se penje na glavu, mogu dobro da se osećam, samo ako imam dobru argumentaciju zašto to činim. Granice su nam nužne i u našim najintimnijim odnosima. Moramo imati nekakav svoj prostor slobode da bismo proživeli to iskustvo integrisane ličnosti. A integrisana ličnost je ona koja ima sposobnost da u nekoj meri pruži, dakle, da malo više prostora drugima. Granice otvaraju vrata, one pokazuju šta je prostor u koji se ne zalazi – ističe profesorka Tomić.

A tu je i problem što neki ljudi vole da prenose tračeve i da ih izmišljaju…

– Čovek je postao kao neka vrsta proteinske katodne cevi. Samo da informacija prođe, pa sad šta će da se zakači. I onda se mi zakačimo za neku informaciju, to je stvar oko koje ne moramo preterano da se angažujemo. I u teoriji to se zove fatička dimenzija komunikacije. A s druge strane, stoji još jedan fenomen, a to je da se u traču vrši simboličko odrubljivanje glave, nekom ko je u nekom času delovao da je bio malo iznad nas. Elio Skaneti u svojoj studiji „Masa i moć” objašnjava zašto su masovna javna pogubljenja bila tako popularna. Zato što, kaže, u trenutku kada sečivo pada i glava osobe koji je pogubljena, daj bože da je to bio kralj ili neki vlastelin, prvi put imamo priliku da se u toj glavi gde su oči još uvek otvorene susretnemo sa tim očima u istoj ravni. Zamislite vi to. A zašto je to moguće danas? Zato što je kreirana kultura slavnih, gde neko ko je do juče grejao ruke na kanti bitumena postaje u roku od tri meseca neviđena zvezda koja zarađuje nekakve milionske iznose u muzici ili u čemu drugom. Što se tiče svakodnevne komunikacije u kojoj neko dolazi sa lošim vestima, to je prilično teško slušati. Jedini način da se nekome ko je donosilac takvih informacija i ko to nameće kao temu stane na rep jeste jednostavna formula da pitate tu osobu: „Šta ja treba da uradim sa tom informacijom?” Na primer, neko dođe i kaže: „Znaš li da su Mika i Cica raskinuli, da je ona ostavila njega ili on nju”, ali to kaže kao da je to nekakav spektakularan događaj, a ne kao tragediju za te osobe. Tada treba uputiti pitanje, odnosno reći: „Hvala ti što si mi to rekao ili rekla, ali mi reci šta ja treba da uradim sa tom informacijom?”

Drugim rečima, mi u stvari pitamo tu osobu koja je svrha događaja u kojem nam saopštava tu informaciju. Drugim rečima – šta ti u stvari hoćeš od mene? Da se naljutim na te ljude, da zauzmem stranu, da tebe podržim, reci mi? Kontrapitanje je kao da u tenisu bacite lopticu svom protivniku i sad čekate da vidite da li će biti u stanju da uzvrati – naglašava naša sagovornica.

Profesorka Tomić je govorila i o tome koliko je lako voleti ljude kroz sećanje?

– To je najlakše. Postoji teza Umberta Eka – mi pamtimo samo zato da bismo mogli da zaboravimo. Sećanje je selekcija. Čuvajući uspomene, mi u stvari biramo trenutke za koje mislimo da su nam važni. A samim tim hoćemo da zaboravljamo ili stavljamo u fioku na koju treba da padne prašina sve ono što na našoj mapi smisla u nekom trenutku mislimo da nije relevantno ili da je inkompatibilno. I šta se onda dešava? Onda se dešava da u nekoj sledećoj fazi života, kada u postupku restrukturisanja svojih mapa shvatimo da neke od tih sećanja ne treba više da stoje tu. Da možda neka druga treba da stoje samo na njihovom mestu, koja smo ranije hteli da odbacimo, a sada bismo mogli da ih stavimo na svoju mapu, ali samo pod jednim uslovom – da ih preimenujemo. Nije moja majka bila stroga, na primer, tog i tog dana u toj i toj situaciji kad sam dobila batine, nego kad malo prođe neko vreme, pa to sećanje izađe iz podruma, onda pomislimo da nije bila stroga, nego neko ko se za mene borio. A hajde, čik, volite osobu koja je živa i zdrava pred nama. Taj fenomen se pojavljuje u ljubavi, gde imate ljude koji su apsolutno nesposobni da se upuste u sadašnju vezu ili sadašnji brak, jer se još uvek čvrsto drže za fantaziju o tome kako je nešto s nekim drugim bilo bolje onda i tada. Sa ljudima koji dolaze kod mene na komunikacione konsultacije, bilo u grupi, bilo individualno, radimo na tome da vidimo šta je to što nas sprečava da se otkačimo. Da li zbog nesposobnosti da uživamo sebi ne damo dozvolu da uživamo u vezi i imamo fantaziju da je u uspomeni nešto kao zauvek sigurno mesto? Tvrdim da nije. Treba reći da ljubav može biti ljubav samo ako je uzajamna. Ljubav nije, što bi rekao Jura Stublić, „naranča da se može lomiti na kriške”. Treba živeti ljubav. Jer ako ljubav tretiramo kao nešto što posedujemo, ona će postati kao bilo koji predmet koji imamo. Više nas neće interesovati. Sve manje se gledamo u oči i sve manje se ljubimo – kaže Tomićeva.

Pitanje je da li je najslađe slušanje laži onda kada znamo istinu.

– Jeste, to je u stvari možda i najlepši vid osvete. Slatka osveta. Taj doživljaj da imamo zadovoljstvo da kaznimo drugoga, u stvari je u vezi sa činjenicom da je neko drugi prekršio neku normu, s čim smo prethodno se saglasili. Znači, u osveti je sadržan doživljaj takozvanog pravednog besa. Dakle, ne branim ja sebe tako što hoću da se svetim vama, nego ste vi svojim prekoračenjem povredili jedan princip ili jednu vrednost u vezi s kojom smo se saglasili. Na primer, to je prevara u vezi ili u braku. Kada saznamo istinu, onda zadovoljstvo crpimo iz činjenice da mi imamo znanje, a da druga osoba nema znanja o tome da mi znamo. Uvek čovek koji zna, kako kaže i Njegoš, ko makar malo stoji na brdu, više vidi od onog pod brdom. Znači, onaj koji zna nešto, oseća se superiornije i objektivno jeste u odnosu na ovog koji ne zna – tvrdi naša sagovornica.

Prijateljima se ne treba žaliti na partnera

Da li treba da se žalimo prijateljima ako nas iznervira partner?

– Ne. Zato što je to veoma opasno. Opasno je prvo za nas. Zato što su retki među nama oni koji misle da su uvek u pravu i da apsolutno njihove opservacije moraju biti sto posto tačne. Kada se žalimo našim prijateljima na partnera, mi u stvari odustajemo od oblika analize. Druga važna stvar je šta ćemo tada izneti, koje ćemo podatke tada izneti, šta mi u stvari želimo da saopštimo drugarici ili drugu o našem partneru. Šta u stvari poručujemo toj osobi? Da nismo u stanju da svoju vezu realizujemo na pravi način? I šta mi očekujemo od te osobe? Da se stavi na našu stranu? Prva uzvratna reakcija će biti da ćemo braniti onoga na koga smo se žalili. Zašto ćemo to raditi? Zato što je u našoj prirodi da branimo sopstvene izbore. Kako će se osećati naš prijatelj nakon što krenemo da oponiramo ono zbog čega smo došli? Loše. Znači, pokvarićemo prijateljstvo. Ni u kom slučaju ne bi trebalo da se žalimo na partnera, a ako se nama neko žali na svog partnera, takođe možemo da postavimo pitanje: „Izvini, šta ja treba da uradim?” – navodi Tomićeva.

Osobu upoznajemo kada se naljuti

Da li zapravo nekoga možemo najbolje da upoznamo tek onda kada vidimo kako će se ljutiti kada mu se suprotstavimo?

– To je jedini način. Dok je lepo, dok je sve fino, mi mislimo da smo i mi fini i da je druga osoba fina. Međutim, način na koji neko ispoljava ljutnju ili bes najviše govori o drugoj osobi, jer neke osobe mogu da budu fine, da nam se umiljavaju, da nude svoje usluge ali prvi put kad joj zbog neke stvari usprotivimo ili kažemo kritičku primedbu, a ta osoba izgubi živce, to je prvi znak da je sve ostalo što je radila služilo samo jednoj stvari – da nas drži pod kontrolom – upozorava Tomićeva.

Udobno u sopstvenim cipelama

Gošća našeg podkasta je otkrila da teži ka tome da joj bude udobno u sopstvenim cipelama.

– Kakve god one bile, i stare i podarene ili jako fensi, to bi bila otprilike moja ideja i ako uspemo u tome, onda moramo da se osećamo neko dobro u sopstvenoj koži. A ako se dobro osećamo u sopstvenoj koži, onda ćemo biti u prilici da pokažemo strpljenje prema zahtevima drugih. Ja ne kažem da to uvek imam. To bi bio neki ideal. Volela bih da me manje stresiraju stvari na koje ne mogu da utičem, što ne znači da ću o njima prestati da razmišljam. I da pokušam zapravo da u tim nekim malim stvarima, ali i u onome što me stvarno interesuje i čime se bavim, pronađem zadovoljstvo, jer ću time ostvariti upravo i slobodu i sigurnost da mi je udobno u svojim cipelama – kaže Tomićeva.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU