Mesto gde se kafa služi srcem

Novi Sad – Kafa se u novosadskim lokalima služi po ceni od dvesta i više dinara, ali u jednom od kafića u srcu grada, cenovnika za takvu uslugu nema i gost sam određuje koliko će da plati poručeno. Tamo je u 13 sati smena na ugostiteljskom poslu, pa je i žamor veći nego obično, jer se dešava nešto poput dočeka ili ispraćaja kućnih gostiju, kada se na pragu svi grle, pozdravljaju i još pomalo ćaskaju.

Mladi koji tada završavaju prepodnevnu smenu skidaju svoje radne kecelje, a drugi koji će ih odmeniti pristižu, obično u pratnji člana porodice. Kao radni prostor za mlade sa smetnjama u razvoju, kafić „Zvuci srca” otvorila je Humanitarna organizacija „Dečje srce”. Nalazi se u pasažu Zmaj Jovine ulice 22l, gde na tabli kod ulaznih vrata piše: „Jedino mesto u gradu u kom se kafa služi srcem”.

Majka koja je sina dopratila do tih vrata, mahnula mu je kroz staklo. Videće se ponovo posle četiri sata i kraja popodnevne smene. On je još uvek srednjoškolac, uči za grafičkog dizajnera, a u slobodno vreme dolazi u taj lokal na obuku za konobara i šankera. Ovde ima priliku i da se druži i razgovara sa gostima, koji se neretko interesuju za sve njih i kako im ide angažman.

„Sviđa mu se, oduševljen je i pun samopouzdanja”, kaže za naš list majka tog mladića, Nena. Takve koncepte, smatra, treba podržati. Čim je sina dovela do vrata, primetila je da je on odmah utrčao unutra. U početku, dok traje obuka, on će ovde dolaziti dvaput nedeljno, a posle, kako je majci preneto iz organizacije, videće se kakav je raspored.  

Kafić je uređen pastelnim bojama i nameštajem skandinavskog tipa, a na policama i zidovima stoje cegeri, šolje i novogodišnje čestitke sa ilustracijama i porukama o tome kako ovi mladi ljudi doživljavaju svet koji ih okružuje. Proizvodi su iz radionice „Dečjeg srca” u Beogradu, takođe kao podrška razvoju njihovih radnih sposobnosti.

Prostor u Novom Sadu je dala, kaže nam saradnica Humanitarne organizacije „Dečje srce” Katarina Rakić, gradska uprava. Podršku su pružile, prema njenim rečima, i pojedine filantropske organizacije. Ona navodi da je trenutno njih dvadeset na obuci, a da će se posle videti ko će ostati.

„Dosta njih je i dalje u srednjoj školi i nisu ni u mogućnosti da se zaposle, ali prođu obuku jer smatramo da i te kako mogu da budu konobari i šankeri. Možda neće biti zaposleni, ali mogu da budu radno angažovani, u smislu da imaju neki ritam dana. Dobro dođe svakome, jer kad imaš neku obavezu imaš i motivaciju da se pokreneš i nešto radiš”, objašnjava Katarina.

Za neke porodice, to je jedan od načina da se pomogne, podrži ili olakša život mladih sa poteškoćama sa kakvima se suočavaju, ali problemi su u tom pogledu razni, kao i potrebe.

„Ima raznih nivoa i potreba – od ljudi koji ne mogu da iz svoje kuće izađu, pa im treba neka pomoć jer nemaju finansijskih sredstava da se izdržavaju, do naših mladih koje možemo pustiti da rade, da imaju socijalni kontakt. Zatim, imate decu kojima treba dnevni boravak, da roditelj, ako se razboli, ima kuda sa njima. To su sve neke usluge koje nam nedostaju”, kaže majka Nena.

Za rad je zainteresovan i 23-godišnji mladić koji je u kafiću „Zvuci srca” kao i drugi na obuci. Kaže da je naučio da pravi sve vrste kafe: „Imamo espreso, kapučino, late. Šta želite”, pita.

U toj „šoljici razgovora” našla se i priča o njegovoj grafičkoj školi, ljubavi prema atletici i konjima koje jaše na Kamenjaru. Priča nam kako tim životinjama nosi jabuku i šargarepu, ali ih prvo mazi da ga zavole i prime u sedlo. Imao je psa koji mu sad nedostaje, ali čuva njegovu sliku. Čupko se zvao, dodaje. Ovaj mladić mašta o svom azilu za pse lutalice, da mu to bude dodatni posao, pored toga što, kako navodi, u jednom novosadskom udruženju već radi, pomažući drugoj deci u razvoju.