Kritički atak na ono što oblikuje američke mitove

Bitka ultralevičara i ultradesničara, bizaran humor, nepredvidljivost, ubitačni ritam i savršena gluma, sve to krasi najnoviji (deseti u karijeri) film „Jedna bitka za drugom” obožavanog američkog reditelja Pola Tomasa Andersona (55), ovenčanog sada pregršt sveže osvojenim Zlatnim globusima. Po ulasku u bioskope širom sveta mnogi su ga protumačili i kao „direktno antitrampovski film”, što baš i nije sasvim tačno. Više je ovo Andersonov kritički atak na sve ono što oblikuje američke mitove i na poredak onih uvreženih američkih vrednosti, što je, uostalom, činio i u svojim prethodnim filmovima, među kojima su i oni publici najomiljeniji „Noći bugija”, „Magnolija” i „Biće krvi”.

Kao scenarista, reditelj i producent Anderson je bio čak 11 puta nominovan za Oskara, ali nijedan do sada nije osvojio. Ukoliko su čak četiri osvojena Zlatna globusa – od toga su njemu lično pripala za scenario, režiju i najbolji film (kategorija komedija-mjuzikl) uz onaj koji je osvojila Tijana Tejlor za najbolju sporednu žensku ulogu – taj očekivani i žarko željeni signal raspleta događaja u martu, onda se može dogoditi da Pol Tomas Anderson konačno osvoji i neki od Oskara.

U ekskluzivnom razgovoru putem zuma vođenom u danima pred dodelu Zlatnih globusa, Pol Tomas Anderson je otkrio da je priču za ovaj film pisao još od 1999. godine. „Tada je to bio samo nešto kao grubi nacrt ili samo želja da snimim film u pustinji, film o poteri automobilima, ljubav prema tački nestajanja i nekoliko stvari o tajnim društvima. Znate, kako te stvari idu, imate dobru ideju, ali ona zapravo ne vodi nikuda i odmah prelazi na drugu ideju. Na pamet mi je padala i ona kako je Džek Keruak svoju ideju napisao na rolni papira”, rekao je Anderson otkrivajući i da se 2002. zaljubio u knjigu Tomasa Pinčona „Vajnlend” i da je tada pomislio da bi i na osnovu ovog komplikovanog romana mogao da snimi film, ali je i od toga odustao. Pročitao je, kaže, i knjigu „Dani besa”, koja se uglavnom odnosi na američke revolucionare krajem šezdesetih godina prošlog veka i na Crne pantere i sve ga je to, kaže, guralo ka razvoju priče koju smo upoznali u filmu „Jedna bitka za drugom”.

– Iz Pinčonovog romana „ukrao” sam dosta sjajnih stvari i jednostavno pobegao sa tim. Centralna premisa u njegovom „Vajnlendu” je otac koji sam odgaja kćerku u severnoj Kaliforniji, što je svojevremeno bilo uobičajeno za hipike sa problemima i revolucionarne tipove koji su se iz južne sklanjali u šumovite predele severne Kalifornije. Tu ima puno nenaseljenih predela okruženih vlažnim sekvojama i pripadnici ove vrste američke kulture migrirali su na sever da bi pobegli od sjaja i reflektora u Los Anđelesu ili nekim većim gradovima. Bilo je zaista uzbudljivo razmišljati o tome i stvarati neku vrstu beskompromisne akcione komedije. To su i inače filmovi koje volim da gledam i oni su generalno blagosloveni. I smešni i puni akcije – rekao je Anderson komentarišući i svoju prvu saradnju sa Leonardom Dikaprijem (sa Šonom Penom sarađivao je već treći put).

– Poštuješ nekoga i znaš njegov rad, ali ne možeš unapred da znaš kako ćete zajedno funkcionisati. Međutim, Leonardo i ja smo se veoma brzo zbližili i naša saradnja je tekla vrlo prirodno, iskreno. Kada ono što on radi pogledate kroz kameru pomislite: Dođavola, upravo se dogodilo! On jednostavno stvori neku vrstu magije i zato je ono što jeste. Veoma opušten i veoma vešt, jer je počeo kao dečji glumac i možete videti njegove godine iskustva i intuiciju i njegovu sposobnost da improvizuje i nekako uhvati trenutke. Izuzetno velikodušan glumac – rekao je putem zuma u razgovoru za „Politiku” Pol Tomas Anderson.

U kategoriji dramskog filma pobednički Zlatni globus osvojen je za film „Hamnet” Kloe Džao, američko-kineske rediteljke, autorke veoma uspešnih filmova „Večni”, „Bafi, ubica vampira” i „Zemlja nomada” (osvojen Oskar 2020). Kao što je već pisano na stranicama „Politike”, Džao se sada opredelila da po romanu Megi O’Farel (O’Farelova je i koscenarista) ispriča fikcijsku priču o Hamnetu, sinu Vilijama Šekspira koji je umro u jedanaestoj godini 1596, fokusirajući se na tugu njegovih roditelja, naročito majke čiji lik tumači Zlatnim globusom nagrađena Džesi Bakli. O filmu iza kojeg je kao producent stao i Stiven Spilberg, rediteljka je tokom razgovora putem zuma za „Politiku” između ostalog rekla: „Bilo mi je potrebno četiri godine da se lava od mojih prethodnih filmova ohladi i omogući mi da mirnije glave razmišljam o sledećem filmu u kojem bih mogla da ispitujem prirodu čovečanstva. I tako mi se dogodio ’Hamnet’, ne samo kao film katarze već i kao dokaz ljudske sposobnosti za transformaciju.”

– Radeći sa Polom Meskalom, koji tumači lik Šekspira, sa Džesi Bakli koja je tako snažno iznela lik Agnes i sa tim neverovatno talentovanim dečjim glumcem Džekobijem Džupom koji igra Hamneta, mislim da mi je pošlo za rukom da stvorim taj kontejner emocija u koji gledaoci mogu ući. Centralni emocionalni deo filma je kada se Agnes (Bakli) suočava sa nezamislivim gubitkom i kada sve to stigne u tom kriku koji nije samo njena tuga, već ona sama postaje njen globalni provodnik – rekla je Kloe Džao, koja sada ponosno ponovo u ruci drži osvojeni Zlatni globus.

Svet je već obišla vest da je u kategoriji inostranog filma ubedljivo pobedio brazilski „Tajni agent” Klebera Mendonse Filja i da je uz ovog reditelja Zlatni globus osvojio i glumac Vagner Moura. U ekskluzivnom intervjuu objavljenom u „Politici” još u vreme Kanskog festivala na kojem su i Kleber i Vagner nagrađeni, reditelj je rekao: „Odrastao sam uz filmove Koste Gavrasa, Olivera Stouna, a oni su napravili neke od najboljih političkih filmova koji su ikada snimljeni. U ovaj film nisam ušao misleći da će biti politički, ali je on na kraju baš takav...”

Vagner Moura, prvi brazilski glumac sa osvojenim „globusom”

Godinama ga je svetska publika poznavala kao silovitog tumača lika Pabla Eskobara u filmu „Narkosi”, a sada se sa svojom ubedljivom izvedbom u Filjinom filmu „Tajni agent” Vagner Moura oslobađa intenziteta svoje glumačke prošlosti i otkriva zreliju umetnost. To je rezultiralo činjenicom da je osvojio Zlatni globus u kategoriji drame i tako ušao u istoriju kao prvi brazilski glumac koji je ovu nagradu osvojio.

U izjavi za „Politiku” Moura je prokomentarisao da mu je uloga u „Tajnom agentu” otvorila čitav niz izazova.

„Lik koga igram je jednostavno čovek koji se drži svojih vrednosti. Mislim da je to veoma teško kada ste pod autoritarnom vladom ili pod teškom vojnom diktaturom kakva je bila u Brazilu 1977. godine i sve je to i duboko lično i za Klebera kog sam upoznao pre 20 godina i za mene.”

Ovaj sjajni glumac još kaže: „U mnogim drugim filmovima videli ste me kako sam veoma eksplozivan, ali u ovom slučaju sam neka vrsta mešavine Klebera i mene. Moj lik je stoički, sve mu se dešava iznutra, a kao glumcu to je bila veoma lepa i važna vežba i evo donela je mnoge rezultate. Volim ko sam, imam manje sumnje u sebe i manje sam svestan stvari. Mislim da me ova iskustva čine da se osećam udobnije u svojoj koži...”