Dobro pitanje ponekad je važnije od odgovora

Posle romana „Da je bolje, ne bi valjalo” britkog humora, Bojan Ljubenović, kao vrsni satiričar i pripovedač, u svom novom delu „Otac” (u izdanju „Lagune”, gde u skorije vreme ima i nove knjige za decu), emotivnoj pripovesti o raspadu Jugoslavije i o istinama koje decenijama kasnije izbijaju na videlo, povezuje paradokse našeg vremena sa njihovim isto tako apsurdnim uzrocima u prošlosti.

Glavni junak romana Đorđe Kovač zaposlen je kao psiholog u policiji, a naročito je uspešan kao pregovarač sa potencijalnim samoubicama i emotivno nestabilnim ličnostima. To bi moglo da znači da je on sam vrlo stabilna, uravnotežena i odgovorna ličnost, međutim, sve je suprotno od toga. On je sin čiji je otac, navodno, kao kapetan jugoslovenske vojske, 1991. godine, tokom takozvanog desetodnevnog rata u Sloveniji digao u vazduh ogromno vojno skladište municije i poginuo u eksploziji, a pre toga je svoje mlade vojnike spasao tako što im je naredio da se predaju. Posthumno je proglašen narodnim herojem, a Đorđe, kao njegov sin, imao je sve privilegije kao sin heroja. Onda mu se jednog dana ostareli otac, koji je u Italiji izgradio život pod drugim imenom, pojavljuje pred vratima, što povlači niz novih problema i interesovanje Službe bezbednosti...

„Otac”, to baš gordo zvuči, međutim, čitalačka očekivanja da će ova knjiga ponuditi tragičan pristup glomaznim temama očinstva i raspada Jugoslavije raspršene su već posle prvih rečenica. Iako je ovo vaša teža i provokativnija knjiga od prethodne, kako ste rekli, ipak ste zadržali svoj duhoviti otklon.

Čaša žuči ište čašu meda, reče još odavno Njegoš, te sam ja ovaj „bokal gorčine” pokušao da zašećerim sa malko humora kako bi ga čitaoci lakše ispili. I u ovom romanu „Otac”, kao i u prethodnom „Da je bolje ne bi valjalo” bavim se našom tragičnom bliskom prošlošću, pokušavajući da odgonetnem to kako smo postali ovo što smo danas, a to što danas jesmo bolje da nismo. Fasciniran sam našim kolektivnim sunovratom i gubitkom najlepših godina u životima svoje generacije, pa još jednom, verovatno opet bezuspešno, tragam za odgovorima kako smo dopustili da nam se to dogodi. Često pomislim: da su nas početkom devedesetih okupirali Tatari, Huni ili Avari, manje bi nam štete naneli nego što smo to sami sebi učinili. A još tragičnije od svega jeste to što je naša tragična prošlost zapravo naša sadašnjost.

Gotovo svi junaci u vašem romanu greše, očevi su se ogrešili o svoje sinove. Da li time što takvim junacima dajete šansu da se iskupe na neki način sugerišete i to da može da bude prevaziđen težak teret koji su generacije očeva u nasleđe ostavljale deci u Srbiji, i šire?
Dobro ste to primetili, u ovom romanu gotovo da nema pozitivnih likova, ni u jednog od njih se čitalac neće zaljubiti na prvi pogled. Od glavnog junaka Đorđa Kovača, pa do poslednjeg – svi su grešni, na raskrsnicama svojih života često su pravili užasne izbore i prodavali svoje duše za šaku zadovoljstava ili malo srebrnjaka. Verujem da će ih čitalac osuđivati sve do trenutka kada će se setiti da čoveka bez greha nema i suočiti se sa svojim ličnim pogreškama. Tek kada uđe u njihove cipele, daće im šansu da se iskupe i poprave, a hoće li oni to biti u stanju – ostaje da se odgonetne među poslednjim stranicama, a možda ni tada.
 

Da li se od roditelja često previše očekuje?
Ovo je roman o komplikovanim odnosima očeva i sinova, o tome šta jedni od drugih očekuju i koliko je ta očekivanja lako izneveriti. Na samom početku ove knjige piše: „Najviše što roditelj može da učini za svoje dete jeste da umre na vreme”, ali se mom glavnom junaku taj gubitak dogodio još u ranom detinjstvu. Iako je sve što je u životu stekao dobio zahvaljujući žrtvi svog oca, praznina koja ga ispunjava određuje njegov karakter i postupke. One večeri kada na njegova vrata pokuca nepoznat čovek u kačketu i kaputu u njegovoj ličnosti događa se emotivna bura koja započinje proces preispitivanja i iskupljenja. Kažu da sinovi odrastu tek kada ostanu bez oca i to je zaista tako. Kao što reče pisac, otac predstavlja zaklon i štit, a kad ode, na vetrometini života ostaješ sam da se boriš kako znaš i umeš. Sazriš preko noći bez obzira na to koliko godina zapravo imaš.
 

Kada se govori o raspadu Jugoslavije, malo ko podseća na onaj najbezbolniji, iako ne bez rizika, koji se desio u Sloveniji. Zbog čega je vaš izbor pao na ovaj toponim? Da li ste neke junake izgradili na stvarnim ličnostima?
Nije li sa Slovenijom sve počelo? Političkom, a neki kažu i civilizacijskom raskoraku, svedočili smo od Cankarjevog doma u Ljubljani do Četrnaestog kongresa Saveza komunista Jugoslavije u Sava centru u Beogradu i obrnuto. Od „Mladine” do „Komunista”. Jedni su hteli što pre u dvadeset prvi vek, a drugi su se iz petnih žila upinjali da što duže ostanemo u dvadesetom. Je li kompromis bio moguć ili je sve unapred bilo osuđeno na propast? Ko su bili izdajnici, a ko patriote? Kako su veliku i moćnu armiju srušili teritorijalci i lovačka društva, na čiji mig i uz čiji blagoslov? Svi junaci u romanu „Otac” su izmišljeni, ali je paradoks u tome što su svi zaista i postojali. Ovaj roman ne daje odgovore, već postavlja pitanja, a dobro pitanje je ponekad važnije od odgovora.

Pitanje herojstva i lažnih heroja važno je za ovu knjigu. Zbog čega su samo mrtvi heroji pravi, da li se neke pobede dobijaju i bežanjem?
Mi već više od dva veka imamo problem da se dogovorimo ko su naši pravi, a ko lažni heroji, ko su junaci, a ko kukavice. Da li je heroj Miloš ili Karađorđe, je li to Tito ili Draža. Da li je Gavrilo Princip bio podvižnik ili unesrećitelj? A ako se vratimo još dublje u prošlost, je li to Lazar ili možda Vuk Branković? Logično je onda to što smo taj problem imali i u poslednjim ratovima, s tim što smo danas u tu dilemu uneli jednu novinu: fabrikovali smo sijaset lažnih heroja. Možda zato što prave nismo ni imali. Jedan od onih za koje se mislilo da je nesumnjivo pravi heroj jeste i glavni junak mog romana. Ali šta se dešava ako ipak nije, ako je i to bila samo još jedna laž? Hoćemo li se obradovati istini kada nam ona pukne pred očima ili ćemo se radije opredeliti za to da i dalje živimo u iluziji, jer je tamo toplo i udobno i jer je laž postala naše prirodno stanište.

„Otac” bi mogao da bude sjajan film ili mini-serija. Ima li izgleda da se to dogodi?
Devet od deset ljudi koji su pročitali knjigu kažu da je izuzetno filmična i da su sve vreme imali utisak da se nalaze u nekom uzbudljivom filmu. Moji ukućani i ja smo zabave radi već napravili kasting i „podelili” uloge našim poznatim glumcima. Ostalo je još samo da se jave reditelj i producenti. Šalu na stranu, znam da je put od knjige do velikog platna izuzetno dug i neizvestan, ali nada umire poslednja. Dakle, filmadžije su na potezu.