Добро питање понекад је важније од одговора

После романа „Да је боље, не би ваљало” бритког хумора, Бојан Љубеновић, као врсни сатиричар и приповедач, у свом новом делу „Отац” (у издању „Лагуне”, где у скорије време има и нове књиге за децу), емотивној приповести о распаду Југославије и о истинама које деценијама касније избијају на видело, повезује парадоксе нашег времена са њиховим исто тако апсурдним узроцима у прошлости.

Главни јунак романа Ђорђе Ковач запослен је као психолог у полицији, а нарочито је успешан као преговарач са потенцијалним самоубицама и емотивно нестабилним личностима. То би могло да значи да је он сам врло стабилна, уравнотежена и одговорна личност, међутим, све је супротно од тога. Он је син чији је отац, наводно, као капетан jугословенске војске, 1991. године, током такозваног десетодневног рата у Словенији дигао у ваздух огромно војно складиште муниције и погинуо у експлозији, а пре тога је своје младе војнике спасао тако што им је наредио да се предају. Постхумно је проглашен народним херојем, а Ђорђе, као његов син, имао је све привилегије као син хероја. Онда му се једног дана остарели отац, који је у Италији изградио живот под другим именом, појављује пред вратима, што повлачи низ нових проблема и интересовање Службе безбедности...

„Отац”, то баш гордо звучи, међутим, читалачка очекивања да ће ова књига понудити трагичан приступ гломазним темама очинства и распада Југославије распршене су већ после првих реченица. Иако је ово ваша тежа и провокативнија књига од претходне, како сте рекли, ипак сте задржали свој духовити отклон.

Чаша жучи иште чашу меда, рече још одавно Његош, те сам ја овај „бокал горчине” покушао да зашeћерим са малко хумора како би га читаоци лакше испили. И у овом роману „Отац”, као и у претходном „Да је боље не би ваљало” бавим се нашом трагичном блиском прошлошћу, покушавајући да одгонетнем то како смо постали ово што смо данас, а то што данас јесмо боље да нисмо. Фасциниран сам нашим колективним суновратом и губитком најлепших година у животима своје генерације, па још једном, вероватно опет безуспешно, трагам за одговорима како смо допустили да нам се то догоди. Често помислим: да су нас почетком деведесетих окупирали Татари, Хуни или Авари, мање би нам штете нанели него што смо то сами себи учинили. А још трагичније од свега јесте то што је наша трагична прошлост заправо наша садашњост.

Готово сви јунаци у вашем роману греше, очеви су се огрешили о своје синове. Да ли тиме што таквим јунацима дајете шансу да се искупе на неки начин сугеришете и то да може да буде превазиђен тежак терет који су генерације очева у наслеђе остављале деци у Србији, и шире?
Добро сте то приметили, у овом роману готово да нема позитивних ликова, ни у једног од њих се читалац неће заљубити на први поглед. Од главног јунака Ђорђа Ковача, па до последњег – сви су грешни, на раскрсницама својих живота често су правили ужасне изборе и продавали своје душе за шаку задовољстава или мало сребрњака. Верујем да ће их читалац осуђивати све до тренутка када ће се сетити да човека без греха нема и суочити се са својим личним погрешкама. Тек када уђе у њихове ципеле, даће им шансу да се искупе и поправе, а хоће ли они то бити у стању – остаје да се одгонетне међу последњим страницама, а можда ни тада.
 

Да ли се од родитеља често превише очекује?
Ово је роман о компликованим односима очева и синова, о томе шта једни од других очекују и колико је та очекивања лако изневерити. На самом почетку ове књиге пише: „Највише што родитељ може да учини за своје дете јесте да умре на време”, али се мом главном јунаку тај губитак догодио још у раном детињству. Иако је све што је у животу стекао добио захваљујући жртви свог оца, празнина која га испуњава одређује његов карактер и поступке. Оне вечери када на његова врата покуца непознат човек у качкету и капуту у његовој личности догађа се емотивна бура која започиње процес преиспитивања и искупљења. Кажу да синови одрасту тек када остану без оца и то је заиста тако. Као што рече писац, отац представља заклон и штит, а кад оде, на ветрометини живота остајеш сам да се бориш како знаш и умеш. Сазриш преко ноћи без обзира на то колико година заправо имаш.
 

Када се говори о распаду Југославије, мало ко подсећа на онај најбезболнији, иако не без ризика, који се десио у Словенији. Због чега је ваш избор пао на овај топоним? Да ли сте неке јунаке изградили на стварним личностима?
Није ли са Словенијом све почело? Политичком, а неки кажу и цивилизацијском раскораку, сведочили смо од Цанкарјевог дома у Љубљани до Четрнаестог конгреса Савеза комуниста Југославије у Сава центру у Београду и обрнуто. Од „Младине” до „Комуниста”. Једни су хтели што пре у двадесет први век, а други су се из петних жила упињали да што дуже останемо у двадесетом. Је ли компромис био могућ или је све унапред било осуђено на пропаст? Ко су били издајници, а ко патриоте? Како су велику и моћну армију срушили територијалци и ловачка друштва, на чији миг и уз чији благослов? Сви јунаци у роману „Отац” су измишљени, али је парадокс у томе што су сви заиста и постојали. Овај роман не даје одговоре, већ поставља питања, а добро питање је понекад важније од одговора.

Питање херојства и лажних хероја важно је за ову књигу. Због чега су само мртви хероји прави, да ли се неке победе добијају и бежањем?
Ми већ више од два века имамо проблем да се договоримо ко су наши прави, а ко лажни хероји, ко су јунаци, а ко кукавице. Да ли је херој Милош или Карађорђе, је ли то Тито или Дража. Да ли је Гаврило Принцип био подвижник или унесрећитељ? А ако се вратимо још дубље у прошлост, је ли то Лазар или можда Вук Бранковић? Логично је онда то што смо тај проблем имали и у последњим ратовима, с тим што смо данас у ту дилему унели једну новину: фабриковали смо сијасет лажних хероја. Можда зато што праве нисмо ни имали. Један од оних за које се мислило да је несумњиво прави херој јесте и главни јунак мог романа. Али шта се дешава ако ипак није, ако је и то била само још једна лаж? Хоћемо ли се обрадовати истини када нам она пукне пред очима или ћемо се радије определити за то да и даље живимо у илузији, јер је тамо топло и удобно и јер је лаж постала наше природно станиште.

„Отац” би могао да буде сјајан филм или мини-серија. Има ли изгледа да се то догоди?
Девет од десет људи који су прочитали књигу кажу да је изузетно филмична и да су све време имали утисак да се налазе у неком узбудљивом филму. Моји укућани и ја смо забаве ради већ направили кастинг и „поделили” улоге нашим познатим глумцима. Остало је још само да се јаве редитељ и продуценти. Шалу на страну, знам да је пут од књиге до великог платна изузетно дуг и неизвестан, али нада умире последња. Дакле, филмаџије су на потезу.