Naslov sam pročitala, knjigu još nisam

Da se jezik menja prirodno je stanje, ali da se menja automatskim prevodima sa engleskog jezika koji se kaleme potpuno u suprotnosti sa duhom srpskog – to su već veštačke tvorevine koje ne bi smele da se dopuste. Nažalost, sve veća nepismenost, udružena sa utrkivanjem polupismenih objava na društvenim mrežama, donosi haotičnu situaciju koja rađa samo još veću nepismenost, jer jedni kopiraju druge, drugi treće, treći četvrte i tome nema kraja.

Da pođemo od već uveliko grešnog „ikad(a)” koje se „ne skida” sa društvenih mreža, ali se sve više upotrebljava i u štampi, na blogovima, sajtovima itd. Oni kojima je engleski maternji jezik zaista mogu da kažu za jednu knjigu da je to „best book ever” (najbolja knjiga ikada), ali u srpskom jeziku reč „ikad(a)” zahteva glagol, pa se jedino može reći „najbolja knjiga koja je ikada napisana” i samo to bi bilo u duhu našeg jezika.

Ovo potvrđuje i Rajna Dragićević, srpski leksikolog i leksikograf, univerzitetska profesorka, koja kaže:

– Uticaj engleskog jezika na srpski obično primećujemo samo na leksičkom planu, jer je tada najupadljiviji. Ipak, najveći problem predstavlja uticaj gramatike engleskog jezika na gramatički sistem srpskog jezika. Leksika je dinamična, ulazi u jezik, ali ga i napušta, a gramatički uticaji mogu ostaviti trajne posledice na jezički sistem. U reklamama nekih proizvoda u poslednje vreme često se može pročitati da su „najbolji ikada”. Sasvim su neprihvatljive konstrukcije „najbolji film ikada” i druge. Zamenički prilog ikad(a) može se upotrebiti samo u rečenici u čijem predikatu je punoznačni glagol. Umesto „najbolji film ikada” može se reći „najbolji film koji je ikad snimljen” itd.

Takođe, za nešto što mu ne odgovara, što nije po njegovom ukusu, Englez može reći „It’s not my cup of tea” („To nije moja šolja čaja”), ali ovaj bukvalan prevod prenesen u srpski jezik zvuči ne samo rogobatno već i besmisleno. Da se frazeologizmi iz stranih jezika ne mogu mehanički prevoditi i koristiti u srpskom jeziku, jer je usvajanje frazeologizama iz drugih jezika dugotrajan proces, opet potvrđuje i Rajna Dragićević, te objašnjava:

– Čak i kada se čini da su ustaljeni izrazi slikoviti, pa samim tim i lako razumljivi, ispostavi se da je za pravilno tumačenje stranog frazeologizma neophodan rečnik. U jednom svom istraživanju anketirala sam srpske studente šta znači španski frazeologizam „imati glavu punu ptica”, a strane studente šta znači srpski izraz „imati kožu na obrazu kao đon”. Studenti su razumeli značenje svih leksičkih komponenata, ali nisu znali u kojim se situacijama upotrebljavaju ovi izrazi i šta znače. Osim što izazivaju značenjske i komunikacione probleme, strani frazeologizmi se teško uklapaju u srpske rečenice, deluju odbojno i šalju poruku da se govornik ne služi maternjim jezikom kompetentno. Umesto izraza „nije moja šolja čaja” bolje je reći „nije za mene”, „ne odgovara mom ukusu”, „ne pronalazim se u tome” itd.

Oni koji vode život na društvenim mrežama i tu obelodanjuju sve iz svog ličnog života, kada objave gubitak bliske osobe – dobijaju mnogo „iskrenih saučešća”. Sama reč saučešće podrazumeva saučestvovanje u bolu, što pak podrazumeva iskrenost, pa je naglašavanje da je saučešće iskreno – nepotrebno. Jer saučešće ne može biti neiskreno. Ako je neiskreno, tada nije saučešće.

Rajna Dragićević i ovde ima stručno objašnjenje:

– Pridevi ne imenuju konkretne, već apstraktne pojmove i lako šire svoje značenje i prelaze u fluidna značenjska polja drugih prideva uz koje se često upotrebljavaju. Trebalo bi da je pridev „iskren” suvišan u sintagmama „iskreno saučešće” ili „iskren pozdrav”. Međutim upotrebljen uz te imenice, pridev „iskren” značenjski se dodiruje sa pridevom „dubok” uz koji se često zajedno koristi. U elektronskom korpusu srpskog jezika pronalazimo 59 upotreba konstrukcije „dubok” i „iskren”. Duboko i iskreno može biti osećanje, prijateljstvo, poštovanje, verovanje, a takva može biti i radost, zahvalnost, odanost, ljubav, briga, potreba, saglasnost, veza. Ipak, važno je imati u vidu da pridev „iskren” ne može pozajmiti značenje pridevu „dubok”, pa ako već treba ubediti primaoca saučešća u saučestvovanje u bolu, onda je bolje svoje saučešće opisati kao duboko ili neizmerno.

U poslednje vreme još jedan izraz, zbog automatskog prenošenja engleskog prevoda u naš jezik, odomaćio se u srpskom i baškari se kao car iako je izrod. Automatski prevod engleske reči „title” (naslov) doveo je do toga da kod nas izdavači više ne izdaju knjige, već naslove, ne predstavljaju se više knjige, već naslovi, ne nagrađuju se dela, već naslovi.

– Imenovanje neke celine rečju kojom se imenuje deo te celine naziva se sinegdoha, a ona predstavlja mehanizam za ekspresivno imenovanje nekih pojmova. Tako se kuća može nazvati pragom (nemamo drugog praga), a automobil točkom (Beograd na svojih milion točkova). Za upotrebu sinegdohe mora postojati razlog, a on najčešće leži u potrebi da se u određenoj komunikacionoj situaciji naglasi značaj određenog dela nekog pojma za celinu. Kada se kuća nazove „pragom”, ističe se simbolički značaj praga kao granice između našeg intimnog sveta (a to je svet naše kuće) i spoljašnjeg sveta, koji je sa druge strane praga. Za imenovanje knjige „naslovom” nema nikakvog razloga, a posebno se ne može preporučiti da se „naslov” i „knjiga” upotrebljavaju kao sinonimi. Sinegdoha kao mehanizam za nastajanje novih reči nije strana srpskom jeziku, ali ne mogu se prevoditi sinegdohe iz stranih jezika koje nisu u duhu u srpskog jezika – kaže Rajna Dragićević, osporavajući ovu „modu” koja je zahvatila naše izdavaštvo u poslednje vreme.

To je, nažalost, baš masovno. Izdavači se i sami hvale novim „naslovima”, novinari to automatski prenose, naslovi stižu u knjižare, naslovi se kupuju, naslovi se čitaju... I zato svima koji me ovih dana pitaju da li sam čitala novi Tuševljakovićev naslov koji je nagrađen Ninovom nagradom, evo javno odgovaram: „Naslov jesam, knjigu još nisam.”