Наслов сам прочитала, књигу још нисам

Да се језик мења природно је стање, али да се мења аутоматским преводима са енглеског језика који се калеме потпуно у супротности са духом српског – то су већ вештачке творевине које не би смеле да се допусте. Нажалост, све већа неписменост, удружена са утркивањем полуписмених објава на друштвеним мрежама, доноси хаотичну ситуацију која рађа само још већу неписменост, јер једни копирају друге, други треће, трећи четврте и томе нема краја.

Да пођемо од већ увелико грешног „икад(а)” које се „не скида” са друштвених мрежа, али се све више употребљава и у штампи, на блоговима, сајтовима итд. Они којима је енглески матерњи језик заиста могу да кажу за једну књигу да је то „best book ever” (најбоља књига икада), али у српском језику реч „икад(а)” захтева глагол, па се једино може рећи „најбоља књига која је икада написана” и само то би било у духу нашег језика.

Ово потврђује и Рајна Драгићевић, српски лексиколог и лексикограф, универзитетска професорка, која каже:

– Утицај енглеског језика на српски обично примећујемо само на лексичком плану, јер је тада најупадљивији. Ипак, највећи проблем представља утицај граматике енглеског језика на граматички систем српског језика. Лексика је динамична, улази у језик, али га и напушта, а граматички утицаји могу оставити трајне последице на језички систем. У рекламама неких производа у последње време често се може прочитати да су „најбољи икада”. Сасвим су неприхватљиве конструкције „најбољи филм икада” и друге. Заменички прилог икад(а) може се употребити само у реченици у чијем предикату је пунозначни глагол. Уместо „најбољи филм икада” може се рећи „најбољи филм који је икад снимљен” итд.

Такође, за нешто што му не одговара, што није по његовом укусу, Енглез може рећи „It’s not my cup of tea” („То није моја шоља чаја”), али овај буквалан превод пренесен у српски језик звучи не само рогобатно већ и бесмислено. Да се фразеологизми из страних језика не могу механички преводити и користити у српском језику, јер је усвајање фразеологизама из других језика дуготрајан процес, опет потврђује и Рајна Драгићевић, те објашњава:

– Чак и када се чини да су устаљени изрази сликовити, па самим тим и лако разумљиви, испостави се да је за правилно тумачење страног фразеологизма неопходан речник. У једном свом истраживању анкетирала сам српске студенте шта значи шпански фразеологизам „имати главу пуну птица”, а стране студенте шта значи српски израз „имати кожу на образу као ђон”. Студенти су разумели значење свих лексичких компонената, али нису знали у којим се ситуацијама употребљавају ови изрази и шта значе. Осим што изазивају значењске и комуникационе проблеме, страни фразеологизми се тешко уклапају у српске реченице, делују одбојно и шаљу поруку да се говорник не служи матерњим језиком компетентно. Уместо израза „није моја шоља чаја” боље је рећи „није за мене”, „не одговара мом укусу”, „не проналазим се у томе” итд.

Они који воде живот на друштвеним мрежама и ту обелодањују све из свог личног живота, када објаве губитак блиске особе – добијају много „искрених саучешћа”. Сама реч саучешће подразумева саучествовање у болу, што пак подразумева искреност, па је наглашавање да је саучешће искрено – непотребно. Јер саучешће не може бити неискрено. Ако је неискрено, тада није саучешће.

Рајна Драгићевић и овде има стручно објашњење:

– Придеви не именују конкретне, већ апстрактне појмове и лако шире своје значење и прелазе у флуидна значењска поља других придева уз које се често употребљавају. Требало би да је придев „искрен” сувишан у синтагмама „искрено саучешће” или „искрен поздрав”. Међутим употребљен уз те именице, придев „искрен” значењски се додирује са придевом „дубок” уз који се често заједно користи. У електронском корпусу српског језика проналазимо 59 употреба конструкције „дубок” и „искрен”. Дубоко и искрено може бити осећање, пријатељство, поштовање, веровање, а таква може бити и радост, захвалност, оданост, љубав, брига, потреба, сагласност, веза. Ипак, важно је имати у виду да придев „искрен” не може позајмити значење придеву „дубок”, па ако већ треба убедити примаоца саучешћа у саучествовање у болу, онда је боље своје саучешће описати као дубоко или неизмерно.

У последње време још један израз, због аутоматског преношења енглеског превода у наш језик, одомаћио се у српском и башкари се као цар иако је изрод. Аутоматски превод енглеске речи „title” (наслов) довео је до тога да код нас издавачи више не издају књиге, већ наслове, не представљају се више књиге, већ наслови, не награђују се дела, већ наслови.

– Именовање неке целине речју којом се именује део те целине назива се синегдоха, а она представља механизам за експресивно именовање неких појмова. Тако се кућа може назвати прагом (немамо другог прага), а аутомобил точком (Београд на својих милион точкова). За употребу синегдохе мора постојати разлог, а он најчешће лежи у потреби да се у одређеној комуникационој ситуацији нагласи значај одређеног дела неког појма за целину. Када се кућа назове „прагом”, истиче се симболички значај прага као границе између нашег интимног света (а то је свет наше куће) и спољашњег света, који је са друге стране прага. За именовање књиге „насловом” нема никаквог разлога, а посебно се не може препоручити да се „наслов” и „књига” употребљавају као синоними. Синегдоха као механизам за настајање нових речи није страна српском језику, али не могу се преводити синегдохе из страних језика које нису у духу у српског језика – каже Рајна Драгићевић, оспоравајући ову „моду” која је захватила наше издаваштво у последње време.

То је, нажалост, баш масовно. Издавачи се и сами хвале новим „насловима”, новинари то аутоматски преносе, наслови стижу у књижаре, наслови се купују, наслови се читају... И зато свима који ме ових дана питају да ли сам читала нови Тушевљаковићев наслов који је награђен Ниновом наградом, ево јавно одговарам: „Наслов јесам, књигу још нисам.”