Tako je loše da je dobro

Servantesovim viteškim romanom „Don Kihot”, inspirisani su mnogi baleti, počevši od svetske premijere u moskovskom Boljšom teatru, 1869, na muziku Č. Minkusa, u koreografiji Marijusa Petipa, koju je kasnije skratio A. Gorski (Moskva, 1902). U toj verziji, puža bljesak klasičnog baletskog virtuoziteta i don kihotovskih snova prožetih idealima, poetizovanih fantazija. Prepun mnogih slika/scena, ironičnog i humorističnog dešavanja, kao i brojnih likova, čini ga prijemčijivim i lakšim za „čitanje”.

Svetski baletski igrač i koreograf Hoze Karlos Martinez, ponudio je ličnu metamorfozu „Don Kihota”, preterane stilske teatralnosti i napadnosti, bez logičnog tkanja sadržaja baleta, briše granice između visoke i popularne kulture. Priču svodi na dve – ljubav Don Kihota i Dulsineje, i ljubav Kitri i Bazila. Stilski osiromašuje bistri i snalažljivi, ali lukavi i lažljivi lik Sanča Panse. Svesno je izbacio masovne scene u krčmi, kojima tako oduzima magičnu snagu emotivnog izraza igre. On postavlja nov, pomalo zamorni, „Pa de de” na početku drugog čina, koji nije do sada postojao. Koreograf je istovremeno idejni tvorac kostima (koji po izgledu kopiraju slike sa španskih turističkih razglednica). Scenografija je mračna i glomazna, čime je drastično suzila pozornicu i onemogućila igračima da se razmahnu u virtuoznoj tehnici igre. Iako je imao svog asistenta (Ana Elena Martin) i drugog koreografa za numere „Bolero” i „Fandango” (Majte Čiko), koreograf je ostvario kemp – „sve je tako loše da je dobro”.

Premijerno izvođenje baleta Don Kihot (29. januara), podložno je samo nekim zapažanjima u superlativima. To se pre svega odnosi na primabalerinu Sofiju Matjušenskaju. Maksimalnog napora i mentalne discipline, izvajala je lik španske senzualne devojke Kitri. Poigrava se najsloženijim bravurama ženske klasične baletske igre. Superiorna u solo varijacijama, brzog tempa, dinamičnih okreta, zavodljive koketerije. I u duetnoj igri, smeloj, riskantnoj, u raznovrsnim vazdušastim podrškama, fiksaciji poza visoko u vazduhu. U celini s nepogrešivom intuicijom i znanjem, prelazi u horizont velikih savremenih balerina.

Baletski prvak Lev Semenov, uspešno je kreirao lik španskog seoskog berberina Bazila. Njegovo izvajano lepo telo baletskog igrača koje vlada tehnikom čistih i visokih skokova, virtuoznih pirueta, spontanosti i vedrine u izrazu, besprekornog predanog partnerstva, bilo je  pozdravljeno frenetičnim aplauzom publike u prepunoj sali Narodnog pozorišta.  

Od brojnih premijernih solista izdvaja se Jana Zimović u ulozi Kupidona. Tanane, graciozne figure, nije ni u jednom trenutku izgubila „amorovu strelu” s bezbroj ljupkih nijansi, eteričnih brzih, dinamičnih pokreta, koji je čine snoviđenjem. U ulozi Mercedes, Tijana Šebez, impresivne igre, trebalo je možda da više naglasi erotičnost španske igračice, koja pada unazad tako kao da umire od ljubavi. Baletski podmlađeni ansambl, posebno u sceni  „ciganske igre” (drugi čin), zračio je ponovo uzdignutom energijom i poletom, nakon prethodnih višemesečnih ugašenih svetlosti pozornice, iz razloga „što se nekome tako htelo”!

Predstavom je dirigovao Đorđe Stanković.

Na kraju, iako nismo za odbacivanje međunarodne saradnje u kulturi i osavremenjivanja razvoja klasičnog baleta, mišljenja smo da ova beogradsko-francuska verzija „Don Kihota” treba što pre da ode u fundus, a reanimira remek delo, balet „Don Kihot” našeg legendarnog koreografa Vladimira Logunova, ovenčanog nagradama i odličnim kritikama. No, to zavisi od toga da li ćemo shvatiti da „naše je naše” moćnog sećanja, koje je od ključnog uticaja na umetnost nacionalnog baleta.