Dok razgovaramo s Majom Gojković u njenom kabinetu u zgradi Banovine, tradicionalnom sedištu predsednika Pokrajinske vlade Vojvodine, s neskrivenom radošću nam otkriva važnu i ekskluzivnu vest – iduće sedmice sledi svečano otvaranje Narodnog pozorišta u Subotici. Velelepni projekat kulture konačno je završen nakon tri decenije! Tako će, posle nedavnog otvaranja potpuno nove novosadske Osnovne škole „Miloš Crnjanski”, za čak 1.300 učenika i površine 12.000 kvadratnih metara – što je u domaćim medijima prošlo gotovo nezapaženo – za kratko vreme sever Srbije dobiti i drugi objekat na ponos svojih građana. Međutim, ova rođena Novosađanka, iz ugledne srpske građanske porodice, umesto priznanja za postignute rezultate doživela je letos neprijatnosti od pojedinih, doduše malobrojnih, sugrađana. Ističe, međutim, da je to neće pokolebati.

Vi ste prvi predsednik Pokrajinske vlade Vojvodine čija je kuća bila opkoljena kad su blokaderi želeli ljudima da zabrane kretanje?

Tih dana su obojeni revolucionari očigledno imali zadatak da napadnu i onemoguće normalan život određenim političkim funkcionerima SNS-a koji se nalaze na državnim pozicijama. Grad je bio u opsadnom stanju. Na udaru su bili Miloš Vučević, gradonačelnik Novog Sada Žarko Mićin, ja, pa posle mene predsednica Skupštine grada Dina Vučinić. Svako od nas imao je ličnu i porodičnu dramu u tim trenucima. Dugo sam u politici, svašta sam preživela, ali ovo je za mene bilo nešto potpuno novo. Bez obzira na to koliko se politički razlikujete od nekoga, nikada se nije desilo da vas neko fizički ugrozi. I to je sada jedan novi manir i manevar ovih ljudi koji žele bez izbora da dođu na vlast, da fizički ugrožavaju svakoga ko drugačije razmišlja. Hvala bogu, to nije većinska Srbija. Žele da vas pokažu kao ličnost protiv koje može sve da se uradi, a da ne bude procesuirano i ne bude kažnjeno. To je izuzetno opasna poruka široj javnosti ili ljudima koji u svojoj glavi misle da ste vi, zato što obavljate javnu funkciju, krivi za njihove životne promašaje. Pola sata pre tog događaja kod mene u stanu bila je unuka, koja evo sada ima devet godina, tada nešto manje. Kako se osećate kada se trudite da dete isterate iz zgrade, da ne vidi sve to? Tu je bio i moj brat, koji se ne bavi politikom, ali deli dobro i zlo sa mnom. To je odraz nemoći, njihova jedina ideja je sprovođenje nasilja. To je mržnja prema svakom ko nije kao oni.

Osećate li Vi mržnju prema njima?

Ne osećam mržnju prema njima. Razgovarala sam sa svojim okruženjem, iznenadili su se kada sam izgovorila rečenicu da ja njih ne mrzim. Prepoznajem taj manir i šta je obojena revolucija. Ko su aktivni učesnici obojene revolucije, a ko je tu slučajni prolaznik koga su oni zaveli pod parolama slobode, pravde, jednakosti za sve. Pa slušali smo to kroz istoriju ljudske civilizacije mnogo puta, ali su to bile samo floskule da bi se slučajni prolaznici zalepili. Nije meni teško to da prepoznam, niti političarima moje generacije, kao što je predsednik države, jer smo mi jednu obojenu revoluciju već doživeli 2000. godine. Samo je to izgledalo mnogo drugačije nego danas.

Osim vama koji ste funkcioneri, blokaderi kažu i da je predsedniku republike Aleksandru Vučiću zabranjen ulazak u Novi Sad. Ali on je dolazio više puta, palio sveću na mestu tragedije na Železničkoj stanici, šetao gradom, jeo sendvič s Milošem Vučevićem...

Ne može predsedniku države niko da zabrani da šeta i da radi. Njihov je problem svaka normalnost koju ljudi u ovoj državi pokazuju. Naravno da im je problem kad vide da njemu ne treba nikakva njihova dozvola da bi došao u Novi Sad. Slobodan je da pojede sendvič, da na Petrovaradinskoj tvrđavi popijemo kafu, gde smo najnormalnije pričali o politici i našim uspomenama iz mlađih dana. Prijatno su bili iznenađeni građani koji su spontano dolazili, mislim da je nedelja bila, da doručkuju. Neki su bili iz Novog Sada, neki turisti. Prilazili su stolu da se fotografiše s njima. Rezultati izbora najbolje i najdemokratskije pokazuju da li neko nekog podržava ili ne. A u Novom Sadu i uopšte u pokrajini i čitavoj državi, očigledna je volja na strani politike Aleksandra Vučića, SNS-a i koalicionih partija.

Bujanje autošovinizma i separatizma kulminiralo je protestima zbog obeležavanja dva značajna jubileja – 200 godina od osnivanja Matice srpske i 200 godina od rođenja Svetozara Miletića...

Ako je neko do obeležavanja Matice srpske imao nekakvu dilemu da li su ovi protesti, kažem samo na severu naše države, isključivo vezani za političku partiju kao što je SNS, predsednika države, predsednika stranke Vučevića, nas koji smo najvidljiviji, ili je to borba protiv države i svega što ima naznake srpskog, sada su definitivno, po mom mišljenju, pale maske. Očigledno je da grupi ljudi ovde smeta i imaju zadatak da se bune protiv svega što ima veze sa Srbijom. Ono divljanje, ono nevaspitanje, koje smo doživeli na Trgu ispred SNP-a uoči obeležavanja 200 godina od osnivanja Matice srpske, pokazalo je i ogolilo sve što oni misle i šta im je namera – da Vojvodinu odvajaju od drugog dela države Srbije. To je bilo stravično! Da zviždite patrijarhu SPC, vladikama, da čak i fizički napadate ljude koji su se svečano obukli i došli na akademiju. Jednog gospodina iz Zrenjanina morali smo da odvajamo od nasilnika koji je ušao unutra.

Plan im je bio da uđu u zgradu i naprave haos?

Tačno pre godinu dana napali su Maticu srpsku i upali na Svetosavsku akademiju, gde su se ponašali kao neka sekta. Da, smeta Matica srpska, kao pijemont vekovnog okupljanja, prosvetiteljstva, oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. I sad se videlo, meta je Miletić, koji je simbol Novog Sada i srpskog naroda. Osoba koja je uvela srpski jezik kao zvaničan u Novom Sadu, jer je bio pre toga nemački. Dakle, napali su simbol. Imali su nameru da ofarbaju u crveno trg i njega. Oni sve izvrću preko svoje medijske podrške, kao dela obojene revolucije. Koliko god da to tragično deluje, dobro je što su skinuli svoje maske i svoje kostime divne omladine koja želi pravedniji svet i poredak u državi, pa su pokazali ogoljeno lice. Da se njihova borba svodi na pokušaje odvajanja Vojvodine od Srbije, poništavanje svega što je srpsko. To nisu bili Novosađani, malo je bilo političara koji se tu pojave, Bačulov, ne znam da li je bila i Marinika Tepić, pa onaj Brković. Meni je muftija rekao da je razgovarao s par mlađih ljudi iz Novog Pazara...

Interesantno je da se nekakva žarišta prave u sredinama kao što su Novi Pazar, Srpska Vojvodina, Novi Sad?

Ništa to nije slučajno. Dovoljno imam političkog iskustva, niko ne može da me ubedi da postoji slučajnost. Obojene revolucije imaju cilj da prave haos u državi, da neko nasilno dođe na vlast i da taj haos bude dobro organizovan. Ali, sve je manje ljudi koji se „lepe” na to. Najviše poverenja u politici ima Aleksandar Vučić. Svakog dana se trude da ga dehumanizuju i pokažu da njemu možete sve da uradite i sve će biti oprošteno. Tako se pojavila i stravična vest da su ljudi ozbiljno pristupili organizaciji atentata nad njim i članovima njegove porodice. Danas kad radite istraživanja vidite da sve više ljudi ima poverenja u Srpsku pravoslavnu crkvu.

Izgleda da im smeta samo SPC?

Druge veroispovesti se ne pominju, niti napadaju. Sad smo videli da je uveliko na meti vojska. Kako tumačiti fotografije gde neki demonstrant ide iza srpskog oficira koji je krenuo na akademiju i pozdravlja ga nacističkim pozdravom. To su ti stubovi koji smetaju da bi napravili ovde državu u kojoj ćemo jahati popove, ukidati vojsku, iživljavati se nad ljudima koji drugačije misle. Imali smo primere u svetskoj istoriji da su ubijani ljudi koji se po bilo čemu razlikuju. Ovi su preslabi da bi se sami organizovali, uvek treba imati veću podršku. Znamo kako je to bilo 2000. godine. Ima uloge susednih država, ali oni nisu glavni. Mnogi su zainteresovani da zaustave Srbiju u očiglednom napretku od dolaska Aleksandra Vučića na vlast. Svako ko nije zlonameran, svi koji dolaze u našu državu oduševljeni su da vide napredak, škole, puteve, svetski aerodrom, penzioneri više ne strepe da li će primiti penziju već samo pitaju koliko će biti povećane. Prosek plate danas je daleko viši od 1.000 evra.

Pomenuli ste planiranje atentata na predsednika Vučića i njegovu porodicu, mnogi i to nipodaštavaju?

Nisam videla u medijima reakcije na nešto ovako monstruozno. Bilo gde na svetu to bi bila vest broj jedan, čak i kad je reč o političarima iz drugih država. I oni su ispratili ove namere da neko izvrši atentat na predsednika i njegovu najužu porodicu. A ovde se vodi kampanja protiv svih nas iz SNS-a. U jednom trenutku napravljena je atmosfera da ste nepoželjni, da se ljudi boje da kontaktiraju s vama na javnom mestu. Ali, upornost Aleksandra Vučića, koja je umirujuće delovala na sve nas, dala je rezultate. Obojena revolucija je gotova, ostali su samo ljudi koji moraju da završe nekakav posao. Nema više ni boje, ni revolucije. I to će se videti, raspisani su izbori u 10 opština. To je veliki test. Videćemo volju građana, da li oni cene napredak i rezultate, ili te vucibatine po ulicama koje ne daju ljudima da žive normalno.

Neki misle da su rezultati nešto što se podrazumeva?

Ništa se u politici ne podrazumeva, iza svega stoje borba i veliki rad. Cela zajednica u ovoj državi mora da napravi otklon od ovog nasilja, bez obzira na političke različitosti. Ja ne razumem da neko može da podrži nasilje, jer bi taj onda imao opasan problem s mentalnim zdravljem. Evidentno je da i blokaderi uživaju u rezultatima napretka Srbije, ali neće to da priznaju.

Kažu da je to sve izgrađeno od našeg novca...

Najsmešnije je kada to kažu. Demokratska stranka je vladala ovom državom 12 godina, a u Vojvodini 16, a u Novom Sadu su 1996. prvi put postali vlast. Zašto u to vreme taj narodni novac nije trošen na mostove, puteve, izgradnju bolnica, proširenje aerodroma? Onda se uopšte nije postavljalo pitanje „našeg novca”, nego se samo jedan mali deo ljudi obogatio. Da istaknem samo jedan, poslednji značajan rezultat našeg rada. U Novom Sadu je završena Osnovna škola „Miloš Crnjanski”, najmodernija u Srbiji. Ali, za neke to i nije vest. Negativna vest je normalna u našoj državi, a pozitivna i nije neka vest. Medijima koji podržavaju blokadere to nije interesantno. Ili, Institut u Kamenici samo je jedan od instituta koji je potpuno završen, a sada se radi na ostala dva.

To malo ko i pominje...

O tome se ne govori. O brzoj pruzi Novi Sad – Subotica mogli smo samo u jednom delu medija da vidimo da je puštena i da funkcioniše. Sada ljudi više ne moraju svojoj deci da iznajmljuju skupe stanove u Novom Sadu ili Beogradu. Nego kao na Zapadu – dete ode ujutru na fakultet ili školu i vrati se po podne. Da i ne govorim o poslovnom svetu i turizmu. „Osmeh Vojvodine” spojiće sve gradove i opštine koji do sada nisu imali tu privilegiju da budu na mapi auto-puta. Fruškogorski koridor, tunel koji je probijen pre nekoliko meseci, kako kažu firme koje rade, trebalo bi da se pusti do kraja ove godine u saobraćaj. Aleksandar Vučić promenio je kvalitet života u državi i to mu se ne prašta. To je očigledno ono što boli one koji su vladali i žele da ponovo vladaju ovom državom.

U Subotici završeno najmodernije pozorište u regionu

Subotičko pozorište je još jedna završena velika investicija?

Izgradnja je trajala desetinama godina i svima će mnogo značiti. To je prvo veliko pozorište posle mnogo decenija koje je potpuno novoizgrađeno. Imaće dramu i na mađarskom i na srpskom jeziku. Volela bih da bar to bude ozbiljno propraćeno u medijima. Projekat je finansiran iz Vlade Republike Srbije i Pokrajinske vlade Vojvodine. Jedinstven je po tome što će biti najmodernija pozorišna kuća u regionu i po tome što su predviđene drame na dva jezika. Imamo seriju završavanja projekata koji su započeti. Završetak radova mnogobrojnih osnovnih škola u Vojvodini, domova zdravlja, bolnica, naravno domova kulture. U Srbiji je sada mnogo bolji standard, a ljudi žele i bolje kulturne standarde. Sremski Karlovci doskoro nisu imali dom kulture. A onda su Ministarstvo kulture i Pokrajinska vlada izdvojili sredstva i kupili jednu veličanstvenu kuću u Sremskim Karlovcima upravo za budući dom kulture.

Od 2012. bez međunacionalnih incidenata

Za vreme prethodne vlasti niko nije pitao gde su naše pare i zašto se ništa ne gradi, već je glavno pitanje bilo da li je neko ispisao negde grafit mržnje, ili je došlo do tuče na međunacionalnoj osnovi...

Pare su završavale u džepovima pokrajinskih funkcionera. Ja sam stupila na dužnost kao gradonačelnik Novog Sada 2004. godine. I prvi ko me je posetio bila je delegacija koju je predvodila evropska funkcionerka Doris Pak. Ispitivala me je detaljno o događajima po ulicama Novog Sada, incidentima gde su izbijale tuče između pripadnika srpskog i mađarskog naroda. Od 2012. do današnjeg dana nismo imali takve incidente. Sada mogu slobodno da pitaju gde su pare, sada se radi sve transparentno. A da ne govorim o tome da svi znamo ko je ispisivao takve grafite mržnje da bi skretao pažnju s najvažnijih životnih pitanja.