Kožari idu na doboš

Kragujevac – Fabrika kože „Partizan”, čiji radnici sa kraćim prekidima štrajkuju pune dve godine, propala je do te mere da njihovi zahtevi, i pored dobre volje lokalne uprave, državnih i pravosudnih organa, ne mogu biti ispunjeni u celosti.

Od 2004, kada je fabrika privatizovana, imovina preduzeća je permanentno rasparčavana, pa sada nije dovoljna čak i kada bi se prodala da namiri oko 185 miliona duga na ime neisplaćenih zarada koje radnici ne primaju punih osam godina. Oko 120 preostalih radnika kragujevačke kožare „Partizan” traži isplatu i oko 55 miliona dinara za raznorazne doprinose, a Jovan Aleksić, koji je posle raskida kupoprodajnog ugovora postao vlasnik firme kupivši na berzi akcije „Partizana”, predložio je da im uplati i poveže staž za poslednje četiri godine.

Ovo je, u najkraćem, rezime jučerašnjeg sastanka održanog u sali Skupštine grada, kome su, osim radnika i njihovih advokata, prisustvovali gradonačelnik Veroljub Stevanović, predsednik Opštinskog suda Žarko Stevanović, načelnik policije Ivan Đorović, predstavnici Poreske uprave, Akcijskog fonda i inspektori rada Šumadijskog upravnog okruga sa načelnikom Zoranom Rajovićem na čelu.

U ovom društvu našao se i bivši vlasnik firme Slavoljub Rakić, koji je mirno slušao priče radnika „Partizana” o propasti fabrike, o tome kako proizvodnja u preduzeću nije pokretana godinama, a izraz lica mu se nije promenio ni kada su zaposleni pomenuli brojne sumnjive poslove koji su se našli i pod lupom kragujevačke policije.

Posle dvosatnog sastanka i ubeđivanja sa gradonačelnikom Stevanovićem, radnici su, ipak, odlučili da ne prihvate Aleksićevu ponudu. Oni su od Poreske uprave zatražili da pokrene postupak prodaje imovine preduzeća, te da im se na taj način namiri barem deo potraživanja. To, praktično, znači da će osmogodišnja agonija biti okončana u narednoj godini-dve, koliko se pretpostavlja da bi ovaj proces mogao da potraje.

Odluka radnika da rasplet prepusti Poreskoj upravi automatski znači i gašenje preduzeća, s obzirom na to da je najveći deo imovine firme ili pod hipotekom ili u rukama poverilaca, kojima se duguje oko 100 miliona dinara. Od prodaje imovine prvo će biti namireni dugovi prema partnerima i dobavljačima, država će uzeti svoj deo, a radnici će svoj deo dobiti tek na kraju. Njima će biti „namaknut” novac za povezivanje staža, ali ne i za neisplaćene zarade.

Vlasnik Aleksić, koji je za svega oko 35.000 evra novembra prošle godine kupio 70 odsto akcija na berzi, smatra da su radnici doneli pogrešnu odluku.

– Imao sam nameru da pokrenem proizvodnju i obezbedim posao bar za šezdesetak ljudi, u kupovinu repromaterijala već sam uložio oko 400.000 evra, ali oni nisu želeli da prihvate moj predlog. Razumem njihovo nepoverenje, ali ja nisam imao nikakav uticaj na dešavanja u firmi tokom poslednje četiri godine. Pošto sam akcije firme kupio na berzi, prema radnicima nisam imao nikakve obaveze, ali sam hteo da pokažem dobru volju i da im uplatim staž. Stare dugove za plate zaista nemam odakle da izmirim – kaže Aleksić.

-----------------------------------------------------------

Gazdina dobra volja jedina garancija

– Gde je imovina preduzeća, ko ju je uništio, zašto sud kasni sa presudama i rešenjima po tužbama koje smo podneli još 2002... Novi vlasnik nam nudi samo milostinju, a jedina garancija je njegova „dobra volja”. Mi od njega ništa i ne tražimo već zahtevamo da ovde intervenišu i svoj posao urade nadležni državni organi – kaže za „Politiku” predsednik Štrajkačkog odbora Svetozar Bojanić.