Кожари иду на добош

Крагујевац – Фабрика коже „Партизан”, чији радници са краћим прекидима штрајкују пуне две године, пропала је до те мере да њихови захтеви, и поред добре воље локалне управе, државних и правосудних органа, не могу бити испуњени у целости.

Од 2004, када је фабрика приватизована, имовина предузећа је перманентно распарчавана, па сада није довољна чак и када би се продала да намири око 185 милиона дуга на име неисплаћених зарада које радници не примају пуних осам година. Око 120 преосталих радника крагујевачке кожаре „Партизан” тражи исплату и око 55 милиона динара за разноразне доприносе, а Јован Алексић, који је после раскида купопродајног уговора постао власник фирме купивши на берзи акције „Партизана”, предложио је да им уплати и повеже стаж за последње четири године.

Ово је, у најкраћем, резиме јучерашњег састанка одржаног у сали Скупштине града, коме су, осим радника и њихових адвоката, присуствовали градоначелник Верољуб Стевановић, председник Општинског суда Жарко Стевановић, начелник полиције Иван Ђоровић, представници Пореске управе, Акцијског фонда и инспектори рада Шумадијског управног округа са начелником Зораном Рајовићем на челу.

У овом друштву нашао се и бивши власник фирме Славољуб Ракић, који је мирно слушао приче радника „Партизана” о пропасти фабрике, о томе како производња у предузећу није покретана годинама, а израз лица му се није променио ни када су запослени поменули бројне сумњиве послове који су се нашли и под лупом крагујевачке полиције.

После двосатног састанка и убеђивања са градоначелником Стевановићем, радници су, ипак, одлучили да не прихвате Алексићеву понуду. Они су од Пореске управе затражили да покрене поступак продаје имовине предузећа, те да им се на тај начин намири барем део потраживања. То, практично, значи да ће осмогодишња агонија бити окончана у наредној години-две, колико се претпоставља да би овај процес могао да потраје.

Одлука радника да расплет препусти Пореској управи аутоматски значи и гашење предузећа, с обзиром на то да је највећи део имовине фирме или под хипотеком или у рукама поверилаца, којима се дугује око 100 милиона динара. Од продаје имовине прво ће бити намирени дугови према партнерима и добављачима, држава ће узети свој део, а радници ће свој део добити тек на крају. Њима ће бити „намакнут” новац за повезивање стажа, али не и за неисплаћене зараде.

Власник Алексић, који је за свега око 35.000 евра новембра прошле године купио 70 одсто акција на берзи, сматра да су радници донели погрешну одлуку.

– Имао сам намеру да покренем производњу и обезбедим посао бар за шездесетак људи, у куповину репроматеријала већ сам уложио око 400.000 евра, али они нису желели да прихвате мој предлог. Разумем њихово неповерење, али ја нисам имао никакав утицај на дешавања у фирми током последње четири године. Пошто сам акције фирме купио на берзи, према радницима нисам имао никакве обавезе, али сам хтео да покажем добру вољу и да им уплатим стаж. Старе дугове за плате заиста немам одакле да измирим – каже Алексић.

-----------------------------------------------------------

Газдина добра воља једина гаранција

– Где је имовина предузећа, ко ју је уништио, зашто суд касни са пресудама и решењима по тужбама које смо поднели још 2002... Нови власник нам нуди само милостињу, а једина гаранција је његова „добра воља”. Ми од њега ништа и не тражимо већ захтевамо да овде интервенишу и свој посао ураде надлежни државни органи – каже за „Политику” председник Штрајкачког одбора Светозар Бојанић.