Poljska, u mom srcu mazurka

Počinjem ovu priču sećanjem na Šopena, koji je svuda nosio sa sobom grudvu poljske zemlje. Nastavljam je stihovima Džonija Štulića:

Poljska
U mom srcu mazurka
Poljska nije nikad dala kvislinga.

U nastavku priče moram da složim i sećanja na kolege iz Poljske, sa kojima sam u 90- im radila u internacionalnoj firmi. Želeli su tada u svom očaju na svaki način da ostanu na ovom ostrvu Velike Britanije. Uglavnom su i uspevali u tome, dok je Poljska marljivo učila svoje lekcije o komunizmu, padu Berlinskog zida i raspadu Varšavskog pakta.

Kada je 2005. godine i Poljska primljena u evropsku uniju, onda su obrazovani Poljaci masovno nagrnuli ka zapadu. A odlazili su iz Poljske i oni manje obrazovani. I bili su često jeftina radna snaga mnogim poslodavcima. Samo u Bristol ih je tog leta došlo preko 50.000. I svuda su sve prilagođavali sebi. Oni su znali da je bolje da sve prilagode sebi nego, da se oni prilagode svemu oko sebe. Svuda su otvarali svoje prehrambene radnje.(/slika2)

Koliko sam samo puta ušla u te radnje, videvši panetone u izlogu i shodno tome pomislivši da sam na pragu italijanskog delikatesa?! Ako to u nekoj malo većoj ulici u nekom gradu i nisu uspeli da urade, onda se njihova nacionalna hrana opet relativno lako nalazila na policama drugih radnji a i brojnih supermarketa. Kada bi tražili radnike i stanare, tražili su uglavnom svoje zemljake, želeći da im i tako pomognu, pa su i oglase za te poslove i stanove pisali na poljskom jeziku. Pored njihovih oglasa i hrane svuda nailazim i na njihove novine.

Tako su im bezmalo proletele tri godine članstva u Evropskoj Uniji pa sada, samo tri godine kasnije, kad je zapad zahvatio finansijski cunami i globalna kriza za koju još niko nema globalno rešenje, Poljaci su počeli da se prvo sporadično a onda i masovno vraćaju u Poljsku, koja je u poređenju sa zapadom sada prava poslovna i finansijska oaza. Okrenuo se točak sreće.

Najbolji pokazatelj uspešnosti jedne zemlje danas je u činjenici da se u nju vraćaju njeni odliveni mozgovi a Poljaci se vraćaju jer se Poljska u međuvremenu izgradila i stabilizovala. Vraćaju se svome jeziku, svojoj kulturi i onom tradicionalnom familijarnom okruženju. Vraćaju se i da u Poljskoj slušaju Šopena. Neki, koliko vidim i ostaju. Spavaju na ulicama i hrane se u njihovim crkvama, jer nemaju dovoljno novca ni za kartu . A ako je verovati onim Poljacima koje srećem i koji su ovde već duže vreme, vraćaju se samo oni koji su skoro otišli iz Poljske.

I kao da opet čujem Džonija :
Poljska, u mom srcu mazurka...