Tuga, okrutnost, humor

Na gostovanju u Beogradu, u Teatru „Bojan Stupica”, u režiji Juga Radivojevića, Šabačko pozorište izvelo je dramu „Protuve piju čaj”pisca Dragoslava Mihailovića, u pozorišnom svetu poznatijeg kao autora zabranjivane predstave „Kad su cvetale tikve”. Pisana pre tridesetak godina, Mihailovićeva drama i danas deluje kao živo, ljudskom mukom, bedom, i svojevrsnim humorom „malih ljudi” natopljena drama. Odavno Teatar „Bojan Stupica” nije bio tako pun kao ove večeri, što i nije čest slučaj, kada na beogradskim scenama gostuju pozorišta iz unutrašnjosti.

Mrak, mrak, mrak, tri puta mrak! Ko nije vodio đake na Zagrebački velesajam, ne zna šta je muka i briga, govorilo se nekad! Ko nije makar jednu noć proveo na železničkoj, ili autobuskoj stanici, u nekom od staničnih restorana, ili bifea, teško da zna koliko je rana na ljudskoj duši, kako nisko pada, i stropoštava se ljudsko biće, teško da poznaje ljude koje Gorki naziva ljudima sa dna, i onu zamračenu, i zatamnjenu stranu čovekovu. Ima mesta, i nije ih malo, gde se ova mračna strana ukazuje u svoj oštrini, mučnini i bestijalnosti.

Jedno od takvih mesta, stanični restoran, ili bife, „Gračanica”, mesto je zbivanja snažne i prodorne drame Dragoslava Mihailovića „Protuve piju čaj”, u režiji Juga Radivojevića, reditelja kome odgovaraju dramska dela žestokih, surovih, ubitačno istinoljubivih, kritičkih tonova. Takve kafane, kakve nam predočava scenografija Aleksandra Denića, i danas nalazite u mnogim mestima, manjim i većim gradovima i palankama. Tuga božija, beda bedina! Prvo što će vam pasti u oči su napomene za goste: „WC ne radi!” „Nema pića bez para!” A u ovoj družini sa dna kace malo ko je još sačuvao koju kintu, pa će i nju utopiti u glasoviti Rubinov vinjak! Nesreće brojne, različite koliko i zanimanja, životi i karakteri protagonista Mihailovićeve drame. Svi oni nešto, ili nekog, čekaju; traže izgubljeno, propalo, napušteno, zagubljeno, neostvareno, ono nekad, što je bilo, i ostalo iza njih, ili tek, kao uobraženje, u njima živi, i s vremena na vreme progovara. A jednom izgubljeno, povratiti se ne može; ova misao i osećanje sve dublje i dublje nagrizaju goste staničnog restorana u laganom, ali sigurnom survavanju i propadanju. Muka, mučnina, prostota, neukost ljudi izloženih unutarnjem, i spoljnjem, teroru. Nije presudno da li je reč o bivšem direktoru, osuđivanom i bez porodice, sinovima razvedenih, ravnodušnih roditelja koji se odaju kriminalu, propalim glumcima, staničnim nosačima, prostitutkama, homićima, brutalnim čuvarima reda i poretka.

Svi oni čekaju vozove koji kasne, ili su već odavno prošli, ili, poput Godoa, nikada neće doći. Ostaće tako odsutno-prisutni, a život se gubi, nestaje, rastvara se u bolu, muci, nemaštini, gluposti, zatucanosti, vulgarnosti, bestijalnosti. Ali „naš čovek” kao da se svikao na mrak, muku i patnju, kao da je usavršio veštinu, umeće da živi na ivici života, svesti, jezika. I u svoj ovoj zapuštenosti i marginalnosti, koje reditelj Jug Radivojević razvija bez zadrške, iz ovih ljudića izbijaju, ili bar proviruju, ljudskost, toplina, humor, pa se valjana, i ubedljiva, predstava Šabačkog pozorišta kreće između podvučene dramatičnosti i humora sa kojim „naš čovek” podnosi i brani svoj mali, jadni, ali jedini život. Kao da kaže: „Možeš me ubiti, ne možeš me izesti!”

Drama Dragoslava Mihailovića nudi glumcima raznovrsne i atraktivne uloge. Članovi ansambla Šabačkog pozorišta priliku koja im se pružila umeli su da iskoriste. U ansamblu, osobito su se isticali Zoran Karajić kao Kosta, Vladimir Milivojević (Kanarinac), Ivan Tomašević (Glumac), ubedljiv u policijskoj brutalnosti, Slobodan Petranović (Ćeba). Lakoćom i komikom, spretnim improvizacijama, zračio je Raka Bogoljuba Mitića Đoše. Svoj ton, boju i svojstvenost u bogato razrađenu predstavu uneli su i Mileva Sonje Milojević, Lela Deane Kostić i Rista Anete Tomašević. U ostalim ulogama: Vladimir Vasilić, Borivoje Božanić, Siniša Maksimović, Duško Stevanović, Petar Lazić, Ljubiša Barović. Kostimografija Jelena Stokuća. Scenski pokret Petar Pjer Rajković.

Predstava koja sažima tugu i okrutnost našeg siromašnog postojanja u jednoj zemlji na brdovitom Balkanu.