Već stolećima traju šizme koje imaju iste korene

Beogradsko dramsko pozorište najavljuje premijeru predstave „Ima li Boga”, po priči „Budilnik” Dušana Miklje, koja se nalazi u njegovoj zbirci izabranih i novih priča „Zaustavno vreme”, u izdanju „Vulkan izdavaštva”. Ova pripovest govori o poseti novinarske ekipe jednom, u ratnim sukobima, razorenom gradu bez ljudi, koji odiše smrću, iz ruševina i šuta, kao da je usred Strašnog suda. U jednom od uništenih domova, među gomilom razbacanih stvari, zvonio je budilnik, kao podsetnik na to da je tu nekada živela neka porodica, sa ukućanima koji su žurili na posao ili u školu...

Priče Dušana Miklje tematizuju velike nepravde učinjene „malim” ljudima, u svakodnevici, koja ne želeći to postaje deo istorije. Usredsređuju se na neke istorijske ličnosti, događaje ili prosto na lepotu, koja je često neopažena – kao što je lepota neke devojke iz Teherana. Dušan Miklja, novinar, prevodilac i pisac, tokom svoje dugogodišnje novinarske karijere mnogo je putovao i više godina boravio u Africi, odakle je kao dopisnik izveštavao o važnim istorijskim zbivanjima, što se održava i na njegovu prozu. Lično je poznavao mnoge državnike, kao i gerilske vođe.

Vaša priča „Budilnik” govori o razorenom gradu posle ratnih dejstava, gradu duhova. Takvih gradova bilo je oduvek, posebno na Balkanu, sada se nalaze u Ukrajini, u pojasu Gaze, u Iranu. Šta je pored pohlepe, glavni uzrok ove stalne metafore ljudskog stanja, ovog večitog toponima?

Razorenih gradova je uvek bilo. Može se čak reći da je čovečanstvo više vremena posvetilo međusobnom satiranju nego blagoslovenom miru. Sasvim retko, kao na primer u drevnom Egiptu, mir je duže potrajao, ali je to samo izuzetak koji potvrđuje pravilo. Kao što ste zapazili, ratove pokreće neiskorenjiva ljudska pohlepa da se prigrabe prirodni izvori. U tom smislu rat je obično razbojništvo, čija je posledica ne samo masovnu pogibiju, prisvajanje tuđih dobara i razaranje drevnih civilizacija već i stanje pomućene svesti i kod osvajača i kod potlačenih. Takvo stanje, opet, neizbežno vodi zaključku da od pouka istorije ništa nismo naučili.

Kako svoju prozu vidite u pozorištu?

Mislim da je mogućnost da svoje delo vidite u pozorištu velika i sve ređa privilegija. Najviše iz sasvim jednostavnih razloga što vam se pruža prilika da vaše književne likove vidite na sceni kao žive ljude, koji zbog toga deluju još uverljivije od pisanog teksta, a koji se čita u bezglasnoj osami bez uzbudljive napetosti – prateće pojave svake pozorišne predstave kao čina kolektivnog stvaralaštva.

Junaci vaših pripovesti obični su ljudi, ali i državnici poput Miterana ili belgijskog kralja Leopolda. Iako nemaju nikakve sličnosti, u vašim pričama povezuju ih poslednji dani života, portretišete ih pred smrt. Kako umiru ljudi koji su odlučivali o sudbinama hiljada ljudi? Zašto ste surovog kolonijalnog kralja Leopolda, zločinca u Kongu, prikazali sahranjenog sa afričkom maskom?

Istina je da pred kraj života svi svode račune, čak i potpuno različite osobe, kao što su socijalista Miteran i belgijski kralj Leopold. Za razliku od takozvanih običnih ljudi, državnici su opterećeni potrebom da su u sećanju naroda večno, i posle smrti, prisutni. Pomenutom iskušenju nije odoleo ni socijalista Miteran, koji je u staroj Galiji kupio parcelu od deset ari, čineći od nje, u metafizičkom smislu, megalomanski pogrebni prostor.

Proždrljivost belgijskog kralja Leopolda, koji je proždirao ne samo ogromne količine hrane već i teritoriju od dva miliona i tri stotine hiljada kvadratnih kilometara Konga, nije bila samo simbolična. „Kolos” od čoveka je, prema svedočenju savremenika, samo za doručak trošio šest jaja, teglu marmelade, kotaricu voća i pet punih čajnika čaja. Saglasnošću jednog od najmoćnijih evropskih vladara, nemačkog kancelara Bizmarka, Leopold je postao jedini čovek na svetu koji je, kao svoj lični posed, imao celu jednu zemlju. Ako je verovati ispovesti visokog crkvenog velikodostojnika, Leopold je sahranjen sa afričkom maskom. Prisustvo domorodačkog totema u kovčegu može se objasniti jedino saznanjem da je belgijski kralj bio čovek sa dva lica, ličnost koja se skriva iza obrazine, biće bez lica takoreći. Sasvim prigodno, uostalom, jer je bio sudeonik u najvećim zločinima protiv čovečnosti evropskih kolonijalnih sila, kako je ovih dana zaključila i Generalna skupština UN.

Pišete o gradovima iz kojih ste izveštavali, jedan od njih je Teheran. Na osnovu vašeg novinarskog iskustva i instinkta, da li će se napadi Amerike i Izraela na Iran uskoro završiti, kako vidite u ovom sukobu poziciju Evrope i sve moguće posledice po čitav svet?

Imajući u vidu to da sam bio u snagama Ujedinjenih nacija koje su održavale mir na Sinaju, u svim mestima u Palestini koja se danas pominju u vestima – Rafahu, Gazi, El Arišu, u Iranu u Teheranu, ali takođe u svetom gradu Komsu (u kome sam, zajedno sa kćerkom i suprugom, bio pritvoren, ali zahvaljujući „verskom komesaru” koji se školovao u Jugoslaviji, i oslobođen), mogu da kažem da govorim iz ličnog iskustva. Nedovoljnom, nažalost, da sa izvesnošću, čak ni sa verovatnoćom, predvidim kada će se rat na Bliskom istoku završiti. Mislim, ipak, da će, nezavisno od krajnjeg ishoda, rešenje biti samo privremeno. Da će biti potrebne godine da se zacele rane, ublaži međusobno nepoverenje i najzad otkloni sukob, koji ima takođe civilizacijsko i versko obeležje. Prisetimo se najzad da već stolećima traju šizme koje su imale iste korene. Jasno je, otuda, da će ceo svet snositi, a bolje je reći – trpeti, posledice sukoba. Šta reći za ponašanje Evrope koja se, velikodušno opisano, ponaša licemerno, što će reći da se uprkos zaklinjanjima u visokoparna načela rukovodi interesima. Ne smetaju joj, drugim rečima, neuravnoteženi, ako ne i poremećeni, vladari, sve dok od njih ima neke koristi.

Davno je rečeno da Hrist ne bi bio razapet da je otišao na Istok... Da li je čovek Zapada ikada pokušao zaista da razume Istok, da li je njegova kolonijalna svest ikada bila savladana demokratijom, zakonima i konvencijama o ljudskim pravima i slobodama...?

Uz sve poštovanje za demokratske tekovine, koje se uprkos habanju i zanemarivanju još uvek nekako održavaju, čovek Zapada je, gotovo genetski, opterećen kolonijalnom prošlošću. To za posledicu ima nepodnošljivu aroganciju, koja je vidljiva ne samo u proizvoljnom korišćenju sile već i u uverenju da su njegova gledišta i način života jedini ispravni i dopušteni. Takvo stanovište, najzad, čini farsičnim i neuverljivim pozivanje na demokratiju, ljudska prava i slobode, jer se u stvarnom životu pomenuti principi zanemaruju ili i potpuno ukidaju.

Da li je kasno da bude oglašeno „zaustavno vreme”?

Ne. Nije kasno! Ako se, najzad, nadoknađuju prekidi u jurnjavi za loptom zbog čega se ne bi uvažavali oni koji su u nadležnosti „nebeskog sudije”. On, za razliku od fudbalskog sudije, koji često greši, ima tačan uvid u sve vreme sveta, i otuda će, nepogrešivo, udeliti svakom živom stvoru sve one trenutke koje su mu otele nasilne vlasti, ili neke druge, takođe nametnute, neprilike. Ne mora se, uostalom, sve vratiti. Samo malčice. Ako se već tako štedro deli na beznačajnostima, zbog čega se ne bi potrošilo na život, koji je i u svom najoskudnijem vidu vredniji od igre. To nisu moje reči, već moje unuke, koje su zaslužne za priču „Zaustavno vreme” i za istoimeni naslov knjige. Ponoviću zato, koliko god to patetično zvučalo, da će uvek postojati ljudi koji će, usred haosa i bezumlja, sa ljubavlju i požrtvovanjem, tragati makar za mrvicom života.