Opsesivne fiksacije Elmedina Konakovića

Di­plo­ma­ti­ja je, bar u te­o­ri­ji, umet­nost pre­go­va­ra­nja, su­zdr­ža­no­sti i ono­ga što se u sta­rim ško­la­ma na­zi­va­lo do­sto­jan­stvom dr­ža­ve ko­ju pred­sta­vljaš. Me­đu­tim, ono što smo ima­li pri­li­ke da vi­di­mo na pa­ne­lu „Iz­grad­nja mi­ra na Bal­ka­nu: di­ja­log, po­slo­va­nje i umre­ža­va­nje”, odr­ža­nom u okvi­ru di­plo­mat­skog fo­ru­ma u An­ta­li­ji, ni­je bi­la di­plo­ma­ti­ja već kla­sič­na de­mon­stra­ci­ja si­le bez po­kri­ća, upa­ko­va­na u for­mat ko­ji pod­se­ća na jef­tin ri­ja­li­ti pro­gram. Glav­ni pro­ta­go­ni­sta tog per­for­man­sa bio je El­me­din Ko­na­ko­vić, mi­ni­star spolj­nih po­slo­va Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, ko­ji je od­lu­čio da pre­sti­žnu go­vor­ni­cu is­ko­ri­sti ne za re­ša­va­nje re­gi­o­nal­nih iza­zo­va, već za ven­ti­la­ci­ju lič­nih fru­stra­ci­ja i ob­ra­čun sa zva­nič­nim Be­o­gra­dom.

Nje­go­vo iz­la­ga­nje na pa­ne­lu, pro­že­to tvrd­nja­ma da re­gi­o­nom vla­da­ju „naj­go­ri po­li­ti­ča­ri”, bi­lo je oči­gled­no usme­re­no ka jed­nom čo­ve­ku – pred­sed­ni­ku Sr­bi­je Alek­san­dru Vu­či­ću. Ta vr­sta op­se­siv­ne fik­sa­ci­je, gde se sva­ka pri­li­ka za re­gi­o­nal­nu sa­rad­nju žr­tvu­je za­rad ni­skih po­pu­li­stič­kih po­e­na, raz­ot­kri­la je ne sa­mo Ko­na­ko­vi­će­vu po­li­ti­ku, već i nje­go­vu na­rav. Dok je on po­di­zao ton i po­se­zao za uvre­da­ma ko­je ne pri­li­če ni­jed­nom ozbilj­nom no­si­o­cu funk­ci­je, nje­gov srp­ski ko­le­ga Mar­ko Đu­rić od­go­vo­rio je ona­ko ka­ko se to u ci­vi­li­zo­va­nom sve­tu ra­di: mir­no, sta­lo­že­no i ar­gu­men­to­va­no. Srp­ska de­le­ga­ci­ja, sa­svim oprav­da­no, na­pu­sti­la je fo­rum ka­da je ni­vo ko­mu­ni­ka­ci­je pre­šao gra­ni­cu na­kon ko­je sva­ka da­lja di­sku­si­ja gu­bi smi­sao.

No, pra­vi test lič­no­sti i po­li­tič­ke zre­lo­sti El­me­di­na Ko­na­ko­vi­ća usle­dio je tek na­kon zva­nič­nog de­la, ka­da se su­o­čio s pi­ta­njem iz pu­bli­ke ko­je ni­je bi­lo deo nje­go­vog pri­pre­mlje­nog sce­na­ri­ja. Kao ne­ko ko je na fo­rum po­zvan kao go­šća s tur­ske stra­ne, bez ika­kvog pret­hod­nog kon­tak­ta ili do­go­vo­ra sa zva­nič­nom srp­skom de­le­ga­ci­jom, po­sta­vi­la sam mu sa­svim lo­gič­no pi­ta­nje, pro­is­te­klo di­rekt­no iz nje­go­vih tvrd­nji: Ako su po­li­ti­ča­ri u re­gi­o­nu naj­go­ri, da li i se­be svr­sta­va u tu ka­te­go­ri­ju i šta je on to kon­kret­no ura­dio za ovaj re­gi­on? Od­go­vor ko­ji sam do­bi­la ni­je bio di­plo­mat­ski – bio je to od­go­vor čo­ve­ka ko­ji u sva­kom pi­ta­nju vi­di ne­pri­ja­telj­sku za­se­du, a u sva­kom sa­go­vor­ni­ku me­tu. Ko­na­ko­vić se po­neo kao uvre­đe­ni de­se­to­go­di­šnjak, ne­spo­so­ban da is­tr­pi kri­tič­ku mi­sao, od­no­sno ne­pri­ja­tan upit.

Ka­da sam mu ka­sni­je, van do­me­ta ka­me­ra, pri­šla da kon­sta­tu­jem da ni­je od­go­vo­rio na pi­ta­nje, već da je na­pra­vio šou, pi­ta­la sam ga za­što je to­li­ko fru­stri­ran pred­sed­ni­kom Sr­bi­je i da li se, iza te agre­si­je, kri­je ne­ka vr­sta ne­uz­vra­će­ne lju­ba­vi. Ume­sto di­plo­mat­skog od­go­vo­ra, do­bi­la sam ma­ni­pu­la­ci­ju: na svom pri­vat­nom fej­sbuk pro­fi­lu ob­ja­vio je vi­deo-sni­mak u ko­jem je mo­je pi­ta­nje pot­pu­no iz­ba­če­no, osta­vlja­ju­ći sa­mo nje­gov od­go­vor ko­ji je vi­še li­čio na stra­nač­ki pred­iz­bor­ni pro­glas ne­go na re­či mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va. To je vr­hu­nac ne­di­plo­ma­ti­je – mon­ti­ra­ti isti­nu ka­ko bi se odr­žao pri­vid auto­ri­te­ta pred sop­stve­nom gla­sač­kom ma­ši­ne­ri­jom.

Naj­ža­lo­sni­je u sve­mu je­ste to što je Ko­na­ko­vić po­ku­šao da mo­je pi­ta­nje, ko­je je bi­lo či­sta ljud­ska i pro­fe­si­o­nal­na re­ak­ci­ja na nje­go­vo po­na­ša­nje, po­ve­že sa srp­skom de­le­ga­ci­jom. To je opro­ba­ni re­cept onih ko­ji ne­ma­ju re­zul­ta­te – pro­gla­si­ti sva­kog ko po­sta­vi ne­zgod­no pi­ta­nje „pla­će­ni­kom” ili „fa­bri­ko­va­nim ele­men­tom”. Nje­mu bli­ski me­di­ji po­žu­ri­li su da pre­ne­su tu ver­zi­ju pri­če, po­ku­ša­va­ju­ći da sa­kri­ju či­nje­ni­cu da je je­dan mi­ni­star na me­đu­na­rod­nom fo­ru­mu bio po­ra­žen jed­nim jed­no­stav­nim pi­ta­njem.

Či­ta­va ova si­tu­a­ci­ja po­ka­za­la je svu ogo­lje­nost po­li­ti­ke ko­ju Ko­na­ko­vić za­stu­pa. Ako je on taj ko­ji tre­ba da pred­sta­vlja Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu u sve­tu, on­da je svet u An­ta­li­ji vi­deo li­ce dr­ža­ve ko­ja, ume­sto sa­rad­nje, nu­di sa­mo sva­đu, a ume­sto vi­zi­je bu­duć­no­sti sa­mo re­ci­kli­ra­nu mr­žnju pre­ma su­se­di­ma. Nje­go­va ne­spo­sob­nost da se po­na­ša kao dr­žav­nik, već kao zve­zda dru­štve­nih mre­ža, sa­mo je po­tvr­di­la te­zu o „naj­go­rim po­li­ti­ča­ri­ma”, s tim što je u An­ta­li­ji on bio taj ko­ji je tu te­zu naj­ver­ni­je ilu­stro­vao sop­stve­nim pri­me­rom.

Pi­ta­nje ko­je sam mu po­sta­vi­la i da­lje sto­ji u va­zdu­hu, a nje­gov ku­ka­vič­ki beg u vi­deo-mon­ta­že i fej­sbuk kam­pa­nje naj­bo­lji je do­kaz da on od­go­vor za­pra­vo i ne­ma. Sva­ki put ka­da ne­ko po­put nje­ga po­ku­ša da po­ni­zi sa­go­vor­ni­ka ili su­sed­nu dr­ža­vu, on za­pra­vo po­ni­zi sa­mo se­be i funk­ci­ju ko­ju oba­vlja. A iz­gle­da da je to mo­je pi­ta­nje sa­mo po­ka­za­lo nje­go­vu na­rav, kao i da ni­je do­ra­stao di­plo­mat­skom po­zi­vu.

*Po­li­ti­ko­log spe­ci­ja­li­sta iz obla­sti me­đu­na­rod­nih od­no­sa

Prilozi objavljeni u rubrici„Pogledi”odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista