Krstarenje sa ukusom lubenica

Evo nas ovde u Adelaidi (država Južna Australija) već nešto više od 20 godina.
Prolazi vreme strahovito brzo u tuđini, ova globalna vremena su takva, kuća, posao, kuća i tako nedelja za nedeljom, i verovatno sve tako do penzije, a deca već velika.

Ali ja bih malo pisao o jednom neobičnom događaju sa jednog od naših odmora u ovoj ogromnoj zemlji, koja je da podsetim veličine skoro kao cela Evropa, ali sa samo nešto oko 22 miliona stanovnika.

Elem, bili mi prošle godine na krstarenju velikim prekookeanskim brodom od Brizbejna do Nove Kaledonije (Francuska teritorija) i Vanuatu ostrva za novogodišnje praznike i letnji školski raspust. Krenuli našim kolima iz Adelaide do Brizbejna (oko 2000 km od Adelaide) poslednje nedelje decembra, taman pred katolički Božić. Planirali smo da usput prenoćimo na pola puta, pa onda nastavimo do Sunčane Obale (Sunshine Coast), 100 km severno od Brizbejna, budemo tamo par dana i onda na krstarenje brodom iz Brizbejnske luke.

I tako i bi.

Krenemo mi našim XR6-Fordom deca pozadi gledaju filmove, ne interesuje ih okolina, a supruga i ja slušamo našu muziku (domaću, „neprskanu“), razgledamo pustinje i nenaseljene predele kroz koje prolazimo. Stajemo samo za benzin, kafu i ručak. Prespavamo jednu noć u Dubbo (gradić u državi Novi Južni Vels), pa sutradan još oko 900 km do Sunčane Obale.

Ulazimo u Kvinslend državu i prolazimo kroz lep grad zvani Toowoomba, deca i dalje gledaju u ekrane, a mi okolinu, jer je sad sup-troski deo, zelen i mnogo zanimljiviji od prethodnih pustinjskih predela.

Grad ima predivno brdo sa kojeg puca pogled na okolnu teritoriju i brda sa ravnom platformom na vrhu , kao da ih je neko poravnao veštački, a ne da su deo ovdašnje prirode.

Tu se mi raspitamo u info-centru, i objasne nam za idealnu prečicu, (da ne bi išli u Brizbejn i zaglavili se u saobraćaju). Ti poprečni putevi, su negde uski da se jedva mimoiđeš sa kolima iz suprotnog pravca, ali i nema nekog saobraćaja, sem farmera koji tu žive i malo zalutalih turista kao što smo mi.

I tako idemo, možda ostalo još jedno stotinak kilometara do Sunčane Obale, kad, pored puta stoji neka poveća gajba, ogromna, 2m puta 2m, i visoka jedno metar najmanje. Unutra naslagane lubenice, ali ne obične, već OGROMNE, kakve samo uspevaju u ovoj sup-tropskoj klimi, po mojoj proceni težine od 15, 20 kila i više.

Pored gajbe natpis (na engleskom): “Molim Vas uzmite, na prodaju, 2$ po komadu”.

A na Sunčanoj Obali su takve lubenice verovatno oko 2$ po kilogramu.

Okolo nikoga, ni kuće se čak ne vide, verovatno neka ogromna njiva, da se kraj ne vidi, a gazdi sigurno skupo da plaća transportne troškove, pa odlučio ovako da prodaje pored njive, i bez dodatnih troškova za prodavca.

Izaberem ja jednu manju lubenicu (oko 15kg po mojoj proceni), nađem jedva nekako mesta od onih kofera u prtljažniku da je smestim, i naravno ostavim 2$ u metalu na jedan od stubova gajbe. Tamo je bilo još novca u metalu, verovatno od predhodnih kupaca u prolazu.
Dobro se sećam, da smo nekoliko dana jeli tu lubenicu, stvarno je bila ogromna, sveža i mnogo ukusna, po proceni svih članova porodice.

Posle je došlo krstarenje deset dana do Nove Kaledonije i Vanuatu ostrva, puno događaja i doživljaja i na brodu i van broda, ali eto meni nekako ostalo u sećanju to sa lubenicama pored puta.

I dan danas kad pričamo u društvu o odmorima ja sve ovo pomenem kao moj najupečatljiviji događaj sa tog odmora, iako me žena i deca kritikuju da zanemarujem sve druge lepe trenutke sa krstarenja i dočeka Nove godine na brodu....

Ponekad se mislim kako bi i da li bi u našoj Srbiji to funkcionisalo, ostaviš neko voće pored puta i napišeš da svako plati koliko treba i nosi koliko je platio?
Valjda će neko nekad i to da proba…