Крстарење са укусом лубеница

Ево нас овде у Аделаиди (држава Јужна Аустралија) већ нешто више од 20 година.
Пролази време страховито брзо у туђини, ова глобална времена су таква, кућа, посао, кућа и тако недеља за недељом, и вероватно све тако до пензије, а деца већ велика.

Али ја бих мало писао о једном необичном догађају са једног од наших одмора у овој огромној земљи, која је да подсетим величине скоро као цела Европа, али са само нешто око 22 милиона становника.

Елем, били ми прошле године на крстарењу великим прекоокеанским бродом од Бризбејна до Нове Каледоније (Француска територија) и Вануату острва за новогодишње празнике и летњи школски распуст. Кренули нашим колима из Аделаиде до Бризбејна (око 2000 км од Аделаиде) последње недеље децембра, таман пред католички Божић. Планирали смо да успут преноћимо на пола пута, па онда наставимо до Сунчане Обале (Sunshine Coast), 100 км северно од Бризбејна, будемо тамо пар дана и онда на крстарење бродом из Бризбејнске луке.

И тако и би.

Кренемо ми нашим XР6-Фордом деца позади гледају филмове, не интересује их околина, а супруга и ја слушамо нашу музику (домаћу, „непрскану“), разгледамо пустиње и ненасељене пределе кроз које пролазимо. Стајемо само за бензин, кафу и ручак. Преспавамо једну ноћ у Dubbo (градић у држави Нови Јужни Велс), па сутрадан још око 900 км до Сунчане Обале.

Улазимо у Квинсленд државу и пролазимо кроз леп град звани Toowoomba, деца и даље гледају у екране, а ми околину, јер је сад суп-троски део, зелен и много занимљивији од претходних пустињских предела.

Град има предивно брдо са којег пуца поглед на околну територију и брда са равном платформом на врху , као да их је неко поравнао вештачки, а не да су део овдашње природе.

Ту се ми распитамо у инфо-центру, и објасне нам за идеалну пречицу, (да не би ишли у Бризбејн и заглавили се у саобраћају). Ти попречни путеви, су негде уски да се једва мимоиђеш са колима из супротног правца, али и нема неког саобраћаја, сем фармера који ту живе и мало залуталих туриста као што смо ми.

И тако идемо, можда остало још једно стотинак километара до Сунчане Обале, кад, поред пута стоји нека повећа гајба, огромна, 2м пута 2м, и висока једно метар најмање. Унутра наслагане лубенице, али не обичне, већ ОГРОМНЕ, какве само успевају у овој суп-тропској клими, по мојој процени тежине од 15, 20 кила и више.

Поред гајбе натпис (на енглеском): “Молим Вас узмите, на продају, 2$ по комаду”.

А на Сунчаној Обали су такве лубенице вероватно око 2$ по килограму.

Около никога, ни куће се чак не виде, вероватно нека огромна њива, да се крај не види, а газди сигурно скупо да плаћа транспортне трошкове, па одлучио овако да продаје поред њиве, и без додатних трошкова за продавца.

Изаберем ја једну мању лубеницу (око 15кг по мојој процени), нађем једва некако места од оних кофера у пртљажнику да је сместим, и наравно оставим 2$ у металу на један од стубова гајбе. Тамо је било још новца у металу, вероватно од предходних купаца у пролазу.
Добро се сећам, да смо неколико дана јели ту лубеницу, стварно је била огромна, свежа и много укусна, по процени свих чланова породице.

После је дошло крстарење десет дана до Нове Каледоније и Вануату острва, пуно догађаја и доживљаја и на броду и ван брода, али ето мени некако остало у сећању то са лубеницама поред пута.

И дан данас кад причамо у друштву о одморима ја све ово поменем као мој најупечатљивији догађај са тог одмора, иако ме жена и деца критикују да занемарујем све друге лепе тренутке са крстарења и дочека Нове године на броду....

Понекад се мислим како би и да ли би у нашој Србији то функционисало, оставиш неко воће поред пута и напишеш да свако плати колико треба и носи колико је платио?
Ваљда ће неко некад и то да проба…