Osveta nad igrarijama hiperkapitalizma

Kan – Predsednik glavnog žirija upravo započetog Kanskog festivala, Park Čan Vuk, sanjao je da postane filmski reditelj nakon što je otkrio film „Vrtoglavica” Alfreda Hičkoka, koji je svoj sveukupni rad izgradio osećajem za estetiku obojenu nekom vrstom nadrealizma. Od te prve ljubavi pa do danas Park je postao jedan od kultnih korejskih autora i slavnih svetskih žanrovaca koji, kao potpisnik, stoji iza filmova poput: „Simpatija za gospodina Osvetu”, „Stari dečko”, „Gospođa Osveta”, „Sluškinja”, „Stoker”. Svim tim groteskama u umetnosti komičnog i ludog, ali i pogibeljnog, tim skokovima u dubine ljudske duše rastrzane između impulsa ljubavi i smrti, Park Čan Vuk je pridodao i film „Bez izbora” koji se u Srbiji i regionu prikazuje u distribuciji „MegaCom Film – MCF”.

Ova likujuća satira sa svojim jezivim humorom ismeva smrtonosnu potragu za uspehom koja proždire korejsko kapitalističko društvo, kao i mušku sujetu i osvetu – tu krvavocrvenu nit koja se provlači kroz slikovitu filmografiju ovog autora. „Bez izbora” je nastao prema romanu američkog pisca Donalda Vestlejka i predstavlja priču o očajničkoj borbi za opstanak i o svemu onome što takva borba može da podrazumeva.

Glavni junak je Man Su, specijalista za proizvodnju papira sa 25 godina iskustva, toliko zadovoljan životom da može iskreno sebi da kaže: „Imam sve”, do trenutka dok iznenada nije dobio otkaz uz reči: „Žao nam je. Nemamo drugog izbora.” Dok se Man Su suočava sa žestokom konkurencijom tokom pronalaženja novog posla, počinje da razmišlja o pribegavanju ekstremnim merama. Unutrašnji sukob koji proživljava magnetski uvlači publiku u napetu i nepredvidivu naraciju, nad kojom Park Čan Vuk savršeno vlada.

Koliko se ovo što gledamo promenilo u odnosu na roman Donalda Vestlejka?

Pa, pre svega, manje je žrtava. I dok je u originalnim romanu bilo samo naznaka komedije, ja sam nekako pojačao komične aspekte i od svega toga stvorio gotovo apsurdni humor. I što je najvažnije, činjenica je da članovi porodice glavnog junaka kao da imaju utisak o tome šta on radi. To je nešto što nije postojalo u originalnom romanu.

Da li imate osećaj da su od Vestlejkovog romana i filmova snimljenih po njima, teme ove priče postale sve prisutnije, u smislu hiperkapitalizma?

Mislim da su osnovne teme prilično slične. Međutim, gubitak radnih mesta zbog mašina ili veštačke inteligencije i to kako su ljudi bukvalno izbačeni sa radnog mesta, čini da je taj aspekt više naglašen. Posebno poslednja scena u mom filmu, sa sistemom za gašenje svetla. Automatske mašine gase svetla koja je upalio Man Su, a on je bukvalno ponovo izbačen iz fabrike zbog gašenja svetla, zbog automatizovanog sistema. Dakle, to je nešto što je prilično reprezentativno za tu ideju.

Za glavni okvir i „pokaznu vežbu” kako robotizovana automatizacija funkcioniše izabrali ste industriju papira, zašto?

Već sam imao ovaj izbor u svom originalnom radu. Papir je nešto što nam je veoma poznato u svakodnevnom životu. Na primer, to je i deo projektila. To nije nešto što je veoma daleko od našeg svakodnevnog života. To je nešto što nam je blisko. To je nešto što možemo dodirnuti. To nam je poznato. Ali, istovremeno, nikada nismo razmišljali o tome ko će to napraviti. Jednostavno smo to samo bacali. Ali za nekoga ko radi u toj oblasti, to je nešto što je veoma dragoceno u životu. To je skoro kao umetničko delo. Sam život. Kada razmišljam o ovome, i kada pogledam materijal koji je isečen iz drveta i stigao do mene kroz mnoge cikluse, to je nešto zašto mi se sve ovo najviše dopalo.

Da li bi, da je radnja filma smeštena u filmsku industriju, bilo još više krvoprolića?

Zapravo da. Kada sam želeo da snimim američki film koji bismo predložili američkim studijima stalno smo se šalili na tu temu. Međutim, pošto filmska industrija ima određeni nivo distance od običnog čoveka, nisam se opredelio za filmsku industriju. Jedan od primera je to što me je jedan direktor fotografije jednom kontaktirao i pitao: „Koliko ljudi moram da ubijem pre nego što snimim tvoj film?”

Da li ste zabrinuti zbog veštačke inteligencije i kako će to uticati na filmsku industriju?

Toliko je brza da ne možeš predvideti koliko će se brzo razvijati. Mogla bi biti završena za nekoliko meseci. Možete od toga napraviti Hičkokov film koji oseća. I u zavisnosti od toga koliko pametno postavljate pitanja i dajete naređenja, možete napraviti odličan film, film koji ima smisla. Ne mislim da se to odnosi samo na filmske stvaraoce, to je svuda, i u digitalnoj inženjerskoj konstrukciji, zvuku, filmskoj muzici. Svi poslovi u industriji, verujem, mogu biti ugroženi veštačkom inteligencijom.

Imate mnogo poštovalaca širom sveta, mnogo obožavalaca, a da li to znači i mnogo odgovornosti?

Ne znam da li je to velika stvar, ali ne osećam to na koži. Samo čujem to, a nisam obožavaoce sve upoznao, tako da to ne osećam stvarnim. I samo radim ono što moram trenutno, tako da ne osećam odgovornost. Za mene je uvek pitanje: koji je zadatak preda mnom? Šta ću sledeće da radim? Koji će mi biti sledeći film? Na čemu trenutno radim? Šta ću snimati sutra? Šta danas montiram? Dakle, to je zapravo sve na šta možete da se fokusirate.

Prvobitno ste planirali da snimite ovaj film u Americi, ali dok ga sada gledamo deluje veoma korejski, kao da ste mu dali više korejskog ukusa ili osećaja korejskog društva?

Da, snimljen je u Koreji, i korejski narod je glumio u njemu, pa ako me pitate kako je bilo moguće pretvoriti korejski film u američki film, rekao bih da sam veoma srećan. To znači da je pronašao svoje mesto u Koreji. Pišem ovaj scenario decenijama i razmišljao sam da li je ovo zaista moguće? Radnja se odvija u Americi. Sada kada sam video završen film, veoma sam srećan što mogu reći da je to pravi korejski film.

Da li u Vašem svakodnevnom životu volite mnogo da se smejete ili ne?

Mnogo se smejem, ali mnogo i plačem.

Kako doživljavate sada ovu važnu ulogu predsednika žirija 79. Kanskog festivala?

Bioskopske i festivalske dvorane su mračne da bismo mogli da vidimo svetlost filma. Zatvaramo se u bioskop da bi se naše duše oslobodile kroz prozor filma. Biti zatvoren u dvorani da bismo gledali filmove, a zatim ponovo zatvoreni da bismo se uključili u debatu sa članovima žirija, ovo dvostruko dobrovoljno zatvaranje je nešto što sam prihvatio sa velikim iščekivanjem. U ovom dobu međusobne mržnje i podela, verujem da je jednostavan čin okupljanja u dvorani da bismo zajedno gledali film, uz usklađivanje naših dahova i otkucaja srca, samo po sebi dirljiv i univerzalan izraz solidarnosti.